Постоји небројено начина да се по закону радници натерају да сами дају отказ уколико је то послодавцу скупо, или му се не исплати због евентуалних судских спорова. Овакве отказе у лепе фолије пакују стручњаци за радно право који власнике предузећа саветују на који начин да искористе рупе у Закону о раду. Један од њих, анонимно за „Политику”, открива радницима тајне свог заната.

Први и најпопуларнији начин да се радник сам натера да да отказ јесте издвајање посебне пословне јединице која је километрима удаљена од седишта фирме у коју се премештају радници који су вишак. – То се углавном примењује за раднике чије је отпуштање велики трошак, односно смишљено је за оне запослене који би одласком из фирме добили велике отпремнине – каже наш саговорник.

А како то изгледа у пракси на својој кожи су пре безмало четири године осетили радници сомборске уљаре „Сунце”, која је у власништву контроверзног бизнисмена Предрага Ранковића Пецонија. Крајем 2007. године године сваког јутра устајали су у пет како би у вршачки „Витал” стигли до осам сати, а с посла се враћали касно увече. Без обзира на то што су радници дневно до посла и назад прелазили око 100 километара и радили двократно радно време, по слову закона, њиховом газди није могло ништа да се приговори.

Пецонија је чувала тачка један члана 173. Закона о раду где се наводи да „запослени може да буде премештен у друго место рада ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља ван седишта, односно његовог организационог дела”. У тачки два предвиђена је могућност за премештај уколико је удаљеност од места у коме је запослен мања од 50 километара. При том се мисли на географску удаљеност. Јер се до једног места може стићи различитим, и дужим и краћим, путевима.

Ово није једини члан Закона о раду под чијим се окриљем могу легално „отпуштати” радници. И за „изношење прљавог веша из куће” може се остати без радне књижице. Јер, постоји законски основ уз чију помоћ послодавци могу раднику да откажу уговор о раду из три разлога. То су радна способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца.

Врло често у општим колективним уговорима разних предузећа, чак и у новинским кућама, постоје одредбе у којима се каже да се не могу јавно износити информације о пословању предузећа у коме раде.

Пример из праксе је Мирослав Цвејић, члан Синдиката железничара Србије и бивши члан Управног одбора ЈП „Железнице Србије”, који је пре неколико година добио отказ када је јавност упозорио да су вагони, такозване швеђанке, купљени противзаконито и без тендера. Наш саговорник објашњава да је међу послодавцима популаран још један начин за суптилно уручење отказа. У ситуацији када фирма има вишак запосленик, власник се врло често одлучује за реструктурисање.

– Компанија се подели у два дела: здрав и болестан. У здравом делу фирме остају запослени који су послодавцу потребни, док се у болесни део компаније премештају непотребни радници, али и дугови. Такво предузеће убрзо одлази у стечај, а након ликвидације бивши запослени стају у ред са повериоцима приликом намирења дугова – објашњава наш саговорник. Још један од начина јесте премештање запосленог на позицију која му по квалификацијама не одговара, али и драстично смањење плате.

Како радници који овакве примере препознају у својој компанији могу да се заштите, питали смо нашег саговорника. Најчешће никако, јер је све по закону. Међутим, оно што радници могу јесте то да поднесу тужбу против несавесног послодавца за мобинг и постоји велика шанса да га на суду и добију када је реч о последња два примера. А. Николић