„Гробари” су се својим обележјима највише истицали у гомили која се, после протеста радикала због хапшења Радована Караџића у уторак у Београду, сукобила са полицијом и оставила за собом разлупан центар престонице. Њихово појављивање на скупу радикала није било изненађење будући да се заставе те странке у последње време често могу видети на гробарској трибини, као што се гробарске заставе вијоре на разним митинзима највеће партије у Србији. Предраг Симић, познат под именом Сима Србија, један од вођа са „Партизановог” „југа”, каже да су радикали избор већине на стадиону, који показује да ни став вођа не може да промени мишљење обичног навијача.

– Нису све вође „Гробара” биле срећне када смо први пут угледали заставе радикала на „југу”, али не можемо утицати на људе да одустану од својих уверења. Ако бисмо покушали, навијачи би отишли, као што се „Јужни фронт” одвојио пре десет година. Ако се мени, дакле, или неком другом од вођа не свиђају радикали, можемо само да одемо али не да намећемо свој став већини навијача која мисли другачије. На протест против изручења Караџића хашком суду, као и раније, нисмо долазили организовано ни у договору са политичарима. Сигуран сам да су тучу са полицијом изазвали провокатори јер довољне су две каменице да људи крену у напад пре него што их ико може спречити – тврди Сима.

Махање сликама Радована Караџића на недавној утакмици са француским „Лионом”, признаје Сима Србија, ипак није било спонтано већ договор вођа свих навијачких група „Гробара”. На трибини никада не може да се појави било чија слика ако се с тим нису сагласиле све групе, објашњава он.

– Сви смо желели то да урадимо и договорили се. С хорским скандирањима је случај другачији, вође углавном диригују својим групама, али увек може да се појави неко да поведе другачију прозивку. Када су извикиване погрде Жарку Зечевићу, нико није могао да спречи кивне навијаче. Или, на пример, добацивање „усташе, усташе”. То усташама може да буде само комплимент, они су на то поносни. Мада скандирање не доноси ништа добро, најмање Србима који су затворени у казаматима – вели Сима Србија.

Он каже да вође навијача не могу да наређују већ представљају ауторитет до чије речи се држи, али неће бити слепо слеђена у свакој прилици.

– Не могу вође да заповедају навијачима ако они имају другачије мишљење. На протесте од деведесетих година до данас излазили смо као сви остали незадовољни грађани. Природно је да смо се појављивали у групама, као што је свако тамо долазио са својим друштвом. Студенти који су се сами договарали да треба да се појаве на неком протесту, на пример, никоме нису сумњиви. Не мислим да било кога уопште треба позивати да дође на политички скуп. Ако жели, сам ће доћи и нисмо му потребни ни ми, вође, ни политичари – рекао је Сима.

Док је Аркан почетком деведесетих година прошлог века успео да организује Звездин „север”, Сима Србија тврди да ниједна политичка странка није успела да подреди „Гробаре”.

– Ја сам на стадиону од 1978. године, када нисам имао више од десет година. Слушао сам и када се клицало Титу и партији. Касније смо почели да носимо шајкаче и четничка обележја, само да бисмо нервирали полицију и власт. Како се ситуација у Југославији развијала, све искреније смо пристајали уз националистичку опцију. Не могу да говорим о ономе што се дешавало међу звездашима, чуо сам да су се тамо врзмали разни политички ликови, али на „југ” није долазио ниједан од њих нити смо им се ми нудили. Извикивало се свачије име, али то није била команда вођа, људи су се сами опредељивали. Убрзо смо сви прешли на страну опозиције и остали против Слобе до његовог пада. Наши људи су приступали Аркановој Гарди, неки су на ратишту изгубили животе, али то не треба везивати за политику, била је то одбрана државе и народа – објашњава Сима.

Он изгледа сасвим супротно од стереотипа који влада о навијачима, што се у свести већине одмах преводи у „хулиган”. Делује млађе од својих година, обрачуни са полицијом и другим навијачким групама нису оставили трага на њему и остарили га пре времена. Сталожен је и изразито учтив, уме да се изражава, пијуцка ледени чај и одбија цигарете.

Чувене нападе „Делија” да „Гробари” нису учествовали у преокрету 5. октобра, што је звездашима био главни аргумент за прозивке да су подржавали Милошевића, Сима одбацује објашњењем да је са својим људима био тамо где је најопасније.

– Они су били пред Скупштином, ми у Улици Мајке Јевросиме, одмах пред полицијском станицом. Наши људи су тог дана обезбеђивали Зорана Ђинђића, Бориса Тадића и врх Демократске опозиције Србије – каже он.

После демократских промена, навијачи се нису бавили политиком док, наводи Сима, она није почела да се бави свим грађанима. На улицу „Гробари” нису опет изашли зато што су им тако наредили политичари, тврди он, него зато што су политичари ћутали.

– Надали смо се да ће све бити другачије када Милошевић оде, али смо се, као и већина становништва, убрзо разочарали. Стране силе су наставиле да раде против нас. Погледај шта нам се дешавало, нема ту никакве „теорије завере”. Када су у марту 2004. године Шиптари навалили да убијају Србе на Космету и пале наше светиње, нашли смо се на протесту као и сви остали, без икакве организације или контаката са политичарима. Некакви сумњиви ликови су на улици држали говоре, напаљени клинци су шетали певајући Цецине песме, хаос на све стране а политичари не пуштају ни гласа. Требало је да направе велики скуп и позову народ на јединство уместо да се десе они нереди и паљење џамија. Само, не заборави шта су у том тренутку радили на Космету са нашим црквама и манастирима – описује Сима те дане.

На опаску да су политичари приредили велики митинг „народног јединства” у фебруару ове године, после проглашења независности Косова, и да је опет дошло до паљевине, овог пута страних амбасада, Сима одговорност пребацује на државу.

– На стадиону још и можеш да контролишеш масу, али како да зауставиш клинце када нагрну на улицу? Ја сам прилазио онима који су изнели палице и штангле и упозорио их да не треба да раде оно што су очигледно намеравали, али не могу ја никога да образујем на брзину, поготово у таквој ситуацији. Требало је да политичари све држе под контролом и да држава стално едукује људе у школама и преко медија, да им постави границу и каналише оправдано незадовољство – рекао је Сима.