Има неке поетске правде у томе што се српска десница није одрекла Радована Караџића ни када се пред њом појавио у најновијем издању долијалог бегунца од међународне правде. На крају крајева, бивши вођа босанских Срба је у предвечерје распада Југославије носио барјак антикомунизма и на јавној сцени се појавио као њен аутентични јунак.

Било је то, додуше, у време када су Срби веровали да ће рат кратко трајати, и да ће они у том рату лако победити.

Данас се тога још мало ко сећа, али Радован Караџић не би никада завладао Босном да му није било Алије Изетбеговића. Без вође босанске муслиманске деснице не би ишло: Срби су, накратко, добили свој комад власти у Сарајеву само зато што су се Алија и Радован у изборној 1990. години на телевизијским екранима заједно стално појављивали загрљени. Врхунац је био када су отишли у Фочу да се поклоне сенима жртава из Другог светског рата. Изабрали су највеће муслиманско стратиште, место на ком је Дрина текла црвена од крви. Радован, син црногорског четника, и Алија, „младомуслимански” усташки симпатизер и исламски фундаменталиста, пред рат су се испрепаданим грађанима Босне и Херцеговине препоручивали као национални помиритељи.

Последњи стадиј комунизма

Призор на мосту преко Дрине био је тог летњег дана готово нестваран. Источна Босна је суров крај у ком су се четници 1942. године осветили муслиманима због источне Херцеговине, исто тако суровог краја у ком су хрватске и муслиманске усташе 1941. заклане Србе у јаме бацале. Српско-муслимански односи се од тих злочина никада нису опоравили. Страх од клања остао је урезан у колективној свести оба народа, али је двојици оснивача Српске демократске странке и Странке демократске акције свеједно пошло за руком да убеде људе да ће помирити народе које су комунисти завадили. Владало је опште, нимало неутемељено уверење да је национализам последњи стадиј комунизма, а лидери етничких странака су народу обећавали да ће до „правог” националног помирења доћи тек када свако добије прилику да „гласа за своје”. Рат ће се избећи јер нови национални лидери неће проблеме гурати под тепих братства и јединства, већ ће их заједнички решавати, узимајући у обзир интересе сва три босанскохерцеговачка народа. У августу 1990. године, Караџић је овако најављивао постизборну босанскохерцеговачку националну идилу: „СДС не завађа комшије. Јован, Хасан и Иван могу мирне душе, што се нас тиче, прије подне да буду у својим странкама, а по подне заједно да пију кафу”. Када су у новембру 1990. сви гласали за своје (ХДЗ је добио стопостотну подршку Хрвата, за СДС је гласало више од 90 одсто Срба, а странка најбројнијег народа се морала задовољити са подршком од око 82 посто босанских Муслимана), уместо идиле избио је грађански рат.

Грађани Србије који се данас чуде што проевропска влада изручује хашке бегунце не би ли земљу у којој три четвртине становништва желе у Европу брже увела у ЕУ, помало подсећају на грађане Босне и Херцеговине који су гласали за етничке странке а затим се изненадили што је брзо после њиховог изборног тријумфа уследио међуетнички рат. 

Нису уверљиви ни они политичари и новинари који ових дана ликују над малим бројем грађана који су се прошлог уторка окупили на Тргу Републике у Београду да би подржали Српску радикалну странку у протесту против изручења Радована Караџића Хагу. Прерано су се обрадовали „умирућем вапају српског национализма”, како је скуп на Тргу Републике окарактерисао помало егзалтирани репортер Би-Би-Сија (у складу са новим бриселским виђењем наше земље, по ком „нова влада гради нову Србију”, у којој „прозападних” бирача коначно има више од „проруских”). Вести о краху српске деснице и смрти српског национализма помало су преурањене.

Тај национализам јесте убедљиво поражен у ратовима у којим се распадала бивша Југославија, али не треба смакнути са ума да је Република Српска, за коју су Радован Караџић и Ратко Младић ратовали уз подршку Милошевићеве Србије, једини прави српски ратни плен из свих ратова деведесетих година. Срба готово да више нема ни у Хрватској, ни у Федерацији Босне и Херцеговине, ни на Косову. У Босни их још има, у довољно великом броју да се Караџићев ратни противник Харис Силајџић пре два дана огорчено бори против пописа који би утврдио етничку припадност становништва јер га доживљава као журбу Републике Српске да на попису „легализује резултате геноцида и етничког чишћења”. Срби су у Босни отприлике страдали пропорционално свом учешћу у структури предратног становништва, али је међу српским жртвама било више бораца него цивила (укупно је страдало 40.000 цивила, од чега je муслиманских цивила било више од 33.000). У Босни је данас српски ентитет привредно кудикамо успешнији од хрватско-бошњачког остатка Босне, што даје додатни кураж ионако дрском премијеру Милораду Додику.

Кад се злочин исплати

Србија данас живи у неком посебном, постхеројском времену: прва је земља на свету која је свог бившег председника изручила страном суду, послала је у Хаг још неколико бивших председника правих и самозваних српских држава и ентитета, заједно са неколицином шефова Генералштаба и министара војних. Свеједно, српски ратни и политички плен преко Дрине и даље плени машту просечног Србина. Уз чињеницу да је земља пуна Срба прогнаних са Косова, из Хрватске и Сарајева, Зенице и Мостара, то уноси пометњу кад су бегунци од хашке правде у питању, а не нека посебно српска неосетљивост на ратне злочине, или аморалност спрам геноцида.

Није, наравно, ни заслуга ни кривица Радована Караџића и Ратка Младића што је српски национализам до дана данашњег опстао упркос поразима. Национализма ће бити све док буде националних држава: већина света се слаже да од Американаца на планети нема ни већих патриота, ни већих националиста. Српски су порази горки, али Србија је попут острва окруженог тријумфалним национализмима других. Завирите у суседну Хрватску: тамо је идеолошки далеко сложеније бити против хрватског, него овде против српског национализма. Не зато што је хрватски бољи од српског, него зато што је овенчан победом. Тешко је тамо тврдити и да се злочин не исплати, јер се, из угла националиста, већ исплатио. Нема томе давно да су коментари у загребачком „Вјеснику” почињали: „Српско је питање у Хрватској ријешено...” Док је тако, и док расте број држава које признају независност Косова, српски ће национализам имати довољно хране за живот.