Поред приче о инцидентима на београдским улицама, извештавајући о протестном скупу у знак подршке бившем лидеру босанских Срба Радовану Караџићу, светски медији проследили су као главну вест почетком минуле седмице коментар: „Екстремна десница у Србији слаби”. Доказ за ту тврдњу био је одзив грађана који су оценили као „млак”. По њима, на скупу је било између 10.000 и 15.000 људи, што представља, како су нагласили, десет пута мање него што су најављивали организатори, СРС, уз учешће ДСС-а, НС-а и неколико десних радикалних покрета.

Док социолог Владимир Вулетић каже да је могуће да је поменута вест последица поређења са митингом подршке Анти Готовини у Сплиту на којем је било око 50.000 људи, професор Јован Комшић са Новосадског универзитета сматра да има основа за закључак да је на делу „почетак краја политичке артикулације екстремних верзија националпатриотизма”. Он каже да ће пропорционално фактичкој европеизацији региона, а у томе и европеизацији Србије, не само њеном формалном уласку у ЕУ, бити могућно са сигурношћу говорити о „почетку краја” и дефинитивном маргинализовању идеје и носилаца екстремне деснице у Србији и њиховом довођењу на онај ниво који данас постоји, рецимо, у Италији, Француској и источном делу Немачке.

Наводећи да у свету ултрадесничарски покрети, уопште узевши, јачају већ неколико деценија, Вулетић објашњава да утисак да десница слаби у Србији настаје као последица онога шта се под десницом до сада подразумевало. А обично се сматрало да је оно што је десно заправо ултрадесно. Сада се, када имамо нешто што би се могло дефинисати као десница, може правити разлика између деснице и ултрадеснице, сматра он. Стога је „можда потребно редефинисање онога шта је десница”.

– Увек сам био склон томе да не мислим да је у Србији десница, поготово ултрадесница, посебно јака. Више је у Србији био проблем што је десница била способна да неке левичарске идеје преточи као своје у супротстављању глобалном међународном поретку – истиче овај социолог, додајући и да овде постоји латентан отпор глобалном поретку, а да је „само утакмица ко ће тај отпор искористити за своје политичке циљеве”.

Већина „екстремно десних” не признаје да припада политичкој крајности. То се, уосталом, може закључити и на основу садржаја сајтова на којима су представили своје програмске циљеве, а које данас имају готово сви из „српског невладиног сектора”, како себе углавном називају. Што се тиче њихових младих присталица и њиховог понашања на митинзима, Комшић оцењује да су они „екстремни показатељ кризе друштва у Србији”.

– У кризи вредности лако се рађа гнев ксенофобичне идеје, и то код генерација које су рођене на почетку те промене, крајем осамдесетих година – наводи овај професор, који, иначе, сматра да „десница у нас, па и крајња десница, врло брзо може да постане врло значајан политички фактор”.

– Ми смо се до сада суочавали са манифестацијама латентне масовне, а делом и институционалне подршке неким идејама, које нису далеко од екстремно десничарских идеја, од ксенофобије, нетолеранције и екстремне верзије националне државе, државе Србије која одговара максими „Србија Србима” – каже он. Ако је то за социолошка истраживања и науку један од кључних показатеља тог екстремног национализма, тај национализам је зависио од стања у региону и од степена конфликтности са другим нацијама и државама, а био је забрињавајуће висок у моментима непосредних конфронтација деведесетих година и у одређеним кризним моментима после 2000. године, нарочито после прогона Срба на Косову, марта 2004.

– Уколико се озбиљније не стабилизује овај тренд европеизације, модернизације, економске стабилизације и политичке нормализације Србије, утолико брзо на сцену може поново да ступи политичка артикулација екстремне формуле Србије – закључује Комшић.