Питање из наслова теме може имати смисла једино ако се стави знак једнакости између Санџака, односно Рашке области, и муфтије Муамера Зукорлића и његових највернијих и најбучнијих присталица. А то је једначина коју управо Зукорлић жели да наметне Србији, њеним грађанима и институцијама. На ту се једначину не сме пристати из простог разлога што није тачна и што, као претпоставка за разложан разговор о ситуацији у Санџаку, неминовно води на криви пут закључивања, каже у разговору за „Политику” професор Дарко Танасковић, исламолог и дипломата.

– Ствари треба сагледавати озбиљно и одговорно, али у њиховим реалним пропорцијама. Не, становништво Санџака, како бошњачко тако и српско, јер Санџак није једнонационална област, заједно са својим институцијама и демократски изабраним представницима у власти, није опасност по стабилност своје државе Србије. То се показало и у знатно тежим временима кад је претња већим потресима и сукобима била много реалнија него данас, премда одређене негативне последице разбијачког деловања оних којима стабилност Србије није по вољи никако не треба потценити. Уосталом, оне су већ довољно видљиве и не би се смеле пренебрегавати.

Ако бошњачке лидере у Србији мире Турци, шта то говори о држави Србији?

Није тајна да Турска ужива велики углед међу балканским муслиманима, па и код санџачких Бошњака. Њихов већински однос према наследници Османског царства је емотиван, део је историјске свести уобличене током векова и представља психолошко-политичку реалност с којом се и у вођењу државних послова мора рачунати. У спровођењу своје политике према Балкану, Турска с том реалношћу прагматично и рачуна, настојећи да покаже како без њених „добрих услуга” није могуће решити нека отворена питања у односима између муслимана и немуслимана на простору бивше Југославије, па и међу самим муслиманима. У савременом свету је појам државног суверенитета, нажалост, битно релативизован, а „немешање у унутрашње ствари” готово да је постало политички некоректна девиза. Зато се каткада не прави разлика између корисног и конструктивног, дискретног спољашњег уплива на смер неких кретања у датој држави, за које и власт те државе може бити заинтересована, и наметљивих видова демонстрирања свога утицаја. Утисак је да се у вези с Турском права мера и форме њеног укључивања у политичке процесе на бившем југословенском простору, а конкретно у Србији, још увек траже. Било је у томе и повременог залетања преко граница уобичајених у међудржавним односима. Утисак је да се клатно сада смирује. Реч је о деликатној динамици, тако да аподиктички судови нису препоручљиви.

Да ли садашња конструктивна улога Турске касније може бити потенцијална опасност због њихових неоосманских идеја?

Конструктивна улога, ако је стварно конструктивна, не може бити ни актуелна ни потенцијална опасност. Конструктивност се, међутим, не мери само непосредно видљивим учинцима, већ и дубинским мотивима који је дугорочно покрећу. С обзиром на то да је неоосманизам стратегијска константа укупне турске политике, ни садашњу добродошлу конструктивност аналитички не треба издвајати из њених трајних координата. Ово никако не значи да је треба одбацивати, већ само да јој се мора приступати исторично и с јасним властитим стратегијским пројекцијама.

Муфтија Муамер Зукорлић и његове присталице незадовољне су, како кажу, београдским режимом. Мислите ли да треба да се мења политика Београда према Бошњацима?

Већ само одређење „београдски режим” и њему слична, која су део уобичајене реторике муфтије Зукорлића и његових следбеника, довољно говоре о њиховом односу према легално и демократски изабраној власти Србије, за коју тврде да тешко дискриминише Бошњаке. Има, међутим, много Бошњака који се с таквим оптужбама не слажу и своје неслагање јавно износе. Њихови гласови не би смели бити заглушени Зукорилићевом галамом и претњама. С друге стране, власт би се најозбиљније и најхитније морала позабавити разлозима због којих су оптужбе за дискриминацију, па чак и настављање геноцида (?!) прихватљиве за многе Бошњаке, јер број оних који следе Зукорлића никако није занемарљив. Премда немам довољно конкретних сазнања о појединостима на које би се бошњачке притужбе могле односити, уверен сам да се према овој националној мањини не води никаква смишљена дискриминаторска политика. Напротив!

Има ли то неке везе са БиХ и реис-ул-улемом Мустафом Церићем?

Наравно да има. У организационом смислу Мешихат у Новом Пазару ИЗ у Србији сматра делом ИЗ БиХ. Деловање реис-ул-улеме Мустафе Церића и главног санџачког муфтије Муамера Зукорлића део је истог пројекта који се не ограничава само на Санџак и на БиХ. Симптоматично је заоштравање њиховог оптуживања „Београда” управо у време ишчекивања мишљења Међународног суда правде о самопроглашеној независности Косова, праћеног ратоборним сигналима из Приштине. Изгледа да је потребно допринети стварању утиска о томе да је Србија и даље проблематична држава која не поштује права својих држављана муслиманске вероисповести. Ако то резултира с бар неколико признања независности Косова од стране муслиманских земаља, задатак ће бити извршен. Награда се очекује, али може и да изостане. Прошле су деведесете. И Србија би се морала тако понашати.

Б. Баковић