Teškim, sitnim koracima ulazila je u zgradu Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front”. Na vratimaje zastala, kao da se premišlja da li da uopšte napravi taj korak više, gledajući usput radosne očeve koji su ispred bolnice slavili rođenje svojih naslednika. Sa cvećem i bombonjerama u rukama, članovi porodice su u korpama iznosili novorođenčad. A ona je odlučila da ne rodi... Strah i neizvesnost. Bolna grimasa na licu i pokoja suza u oku zbog griže savesti. Razgovarala je o tome sa dečkom. On smatra da još nije vreme da postanu mama i tata... I ona se sa tim složila...

Usledio je još jedan ginekološkipregledičekanje da je prozovu u malu operacionu salu Dnevne bolnice gde se, kaonatraci, smenjuju žene koje imaju sličan problem, poput njenog.Dok čekaju obučene u isprane bolesničke haljine, jedna drugoj poveravaju razloge dolaska na ovakvu intervenciju. Ona ćuti, misli da je bolje da ne kaže da je njen dečko naterao na ovaj korak, jer nekoliko žena mora da prekine trudnoću, ne svojom voljom, već zbog uginulog ploda, nekvalitetne trudnoće ili drugih zdravstvenih razloga.Ona je, ipak, samo jedna od njih. U tom trenutku gotovo sve se solidarišu jedna sa drugom, a neumoljiva statistika govori da svakoga dana prosečno 13 žena u ovoj kući odlučuje da ne donese na svet začetu bebu.

– Prvi abortus mi je bio najstrašniji. Drhtale su mi ruke i noge, nisam mogla da se smirim. A imala sam već dvoje dece i morala sam da prekinem trudnoću, jer ne bih mogla i treće da izdržavam. Ovo mi je treći abortus i već znam šta me očekuje – objašnjava tridesettrogodišnja domaćica.

U nekoliko prostorija, sa po tri kreveta, gde se žene oporavljaju posle intervencije, onako bunovne objašnjavaju razloge svog postupka. Neke plaču bez prekida, druge ne žele ni reč da progovore osim da im je teško, a neke smatraju da je tako moralo da bude, obećavajući sebi da će sledećeg puta kada ostanu u drugom stanju sigurno roditi bebu.Pojedine smatraju da je to normalan potez u civilizovanom svetu i ne vide razlog panici.

– Imam troje dece i rodila bih i ovo četvrto, ali sam pila lekove ne znajući da sam trudna, pa su mi lekari savetovali da je bolje da ne rodim. Mnogo mi je teško zbog toga – kaže visokoobrazovana menadžerka iz Beograda, sklanjajući pogled pun suza.

Neke od njih muževi čekaju ispred klinike, nervozno gaseći jednu cigaretu za drugom, dok su one koje nemaju veliko poverenje u muški rod podršku dobile od majki, sestara ili drugarica. One ih strpljivo čekaju u hodniku, a neke šapatom izražavaju nadu da će se, možda, baš njihova ćerka, rođaka ili prijateljica predomisliti i da će odlučiti da zadrži bebu. Međutim, iskustva lekara govore da se to ne događa baš tako često...

Medicinsko osoblje svaku ženu pripremi za intervenciju koja je čeka. Dobija lokalnu ili totalnu anesteziju, po želji, a onda sledi desetominutni postupakspecijalnim aparatom kojim se čisti plod... Onda jeizvoze na kolicima u neku od susednih soba,gdeborave najvišedva sata. A posle toga sledi povratak kući... I smirivanje savesti.

Dr Spaso Anđelić, načelnik Dnevne bolnice GAK „Narodni front”, naglašava da je 2003. godine u ovoj ustanovi urađen 3.851 prekid trudnoće, a prošle godine 3.390, što predstavlja blagi pad od 16,3 odsto. On ističe da je, prema „Batutovim” podacima, pre dve godine u Srbiji urađeno 26.645 abortusa i da to u odnosu na period od pre pet godina predstavlja takođe pad broja ovih intervencija od 23 odsto. On smatra da treba anketirati anonimno i lekare u privatnim ordinacijama na temu koliko su prekida trudnoće obavili, jer je istina da ne prijavljuju svi tačan broj intervencija, ali da deluje nelogično da u našoj zemlji ima 200.000 abortusa godišnje.

Naš sagovornik ističe da ovaj postupak u GAK „Narodni front” košta 5.000 dinara, a da u nekim privatnim klinikama ova intervencija staje između 15.000 i 25.000 dinara.

– Na prekid trudnoće se najčešće odlučuju žene od 30 do 34 godine (25,2 odsto), zatim oneod 25 do 29 godina (23,5 odsto), a 12,9 odsto pacijentkinja ima više od 40 godina. Godišnje se kod nas na abortus odluči 100 devojaka od 16 do 19 godina, kao i desetak onih koje imaju manje od 16 godina. Polovini ovih žena (44,4 odsto) to je bio prvi abortus, četvrtina je imala već jedan, dok je dva ili više obavilo 15,4 odsto pacijentkinja. Ima slučajeva da neka i po 20 puta to uradi, ali su to retke situacije i reč je uglavnom o neobrazovanim ženama – objasnio je dr Anđelić.

Statistika ove bolnice govori da 25 odsto žena koje su prekinule trudnoću nema decu, da je dvoje mališana rodilo 41,5 odsto njih, a jednodete 18 odsto pacijentkinja. Interesantan je podatak da je čak 80 odsto žena koje su se porodile u ovoj klinici izjavilo da nikad nije abortiralo, dok je 14 odsto njih istaklo da je to jednom uradilo.

– Teže je raditi intervenciju kod mladih koje nisu rađale, jer može da dođe do neposrednih komplikacija. Najopasnija je povreda zida materice ili unutrašnjih organa. Rane komplikacije mogu da budu krvarenje, zaostalo tkivo, razne infekcije, a kasne nemogućnost da ostanu u drugom stanju i psihičke posledice. Neke žene urade i po nekoliko intervencija i posle rode bebu, što zavisi i od organizma osobe i od toga kako je urađan prekid – smatra dr Anđelić, koji je kod nas još 1997. godine počeo da primenjuje i specijalnu metodu za prekide trudnoće pod kontrolom ultrazvuka.

U GAK „Narodni front” sve žene koje dolaze na abortus popunjavaju anonimne upitnike, čiji će rezultati biti iskorišćeni u cilju smanjivanja broja namernih prekida trudnoće i zaštite zdravlja pripadnica lepšeg pola koje se izlažu rizicima koje ova intervencija nosi sa sobom. Većina žena u ovim anketama priznaje da ne koristi kontracepciju (neke to čine ponekad), kao i da su u dogovoru sa partnerom došle da urade abortus. Ono što je zapanjujuće jeste to da mnoge od njih smatraju da ne mogu da imaju neke posledice posle ovog postupka, a na pitanje kako se osećaju zaokružile su odgovore „žao mi je”, „moram – nemam izbora” ili „plašim se”.