Iako je njeno veličanstvo beba u prvim danima svog života vidljiva samo pod staklenim okom laboratorijskog mikroskopa, njen vizuelni i temperamentni profil već je određen – ona je na DNK lutriji već dobila polovinu tatinih i maminih gena. Nedelju dana po izostanku mamine menstruacije, srce bebe je već toliko razvijeno da kuca i tera vlastitu krv kroz majušne žile. Sa tri nedelje života, mozak embriona je već toliko veliki da se u njemu uočava pojava moždane kore, sa pet nedelja beba počinje da miče glavicom, a nedelju dana kasnije ona može da se koprca baš kao i novorođenče.

Oko drugog meseca života embrion već stiska šaku, štuca, budi se i spava. Ako bi se beba u devetoj nedelji intrauterinog života dodirnula po dlanu, njeni prstići bi se skupili u pesnicu. Nedelju dana kasnije, ona će imati takve otiske prstiju po kojima bi se mogla identifikovati i u dvadesetoj godini. U desetoj nedelji života u materici, beba već sisa palac, reaguje na zvuke i glasna muzika može da je probudi iz sna. Eksperimentišući sa fetusom tog „uzrasta“, britanski ginekolozi su ustanovili da će se on trgnuti od bola ako se kroz majčin stomak ubode iglom.

U desetoj nedelji trudnoće, koja je po našem rastegljivom zakonu poslednji rok za prekid trudnoće, najčešće se dešava da majka bebe shvati da je i pored uobičajenih mera predostrožnosti zatrudnela i počinje da pravi životnu i emotivnu računicu da li se beba uklapa u njene planove za budućnost. Rukovođene idejom da beba još uvek nije „oživela“ i da ima vremena za stvaranje potomstva, između 150.000 i 200.000 žena svake godine rešava da prekine trudnoću, a epidemiolozi upozoravaju da niko ne zna tačan broj nerođenih beba u Srbiji, jer privatne ginekološke klinike jednostavno ne prijavljuju broj abortusa. Procene govore da na jedno novorođenče koje ugleda svetlo dana dolaze tri nerođene bebe koje se nisu uklopile u nečiju životnu računicu.  

Statistika koja brojkama slika odnos naših žena prema namernom prekidu trudnoće je poražavajuća – svaka dvanaesta žena u toku svog života obavi abortus, svaka četvrta žena koja odlazi na abortus već je imala više od četiri namerna prekida trudnoće... Ginekolozi objašnjavaju da su ove brojke ogledalo naše zdravstvene nekulture i činjenice da polovina naših žena ne koristi nikakvu kontracepciju, trećina ih se oslanja na tzv. konzervativne metode zaštite od neželjene trudnoće, a svega nekoliko procenata žena koristi kontraceptivnu pilulu.

Svake godine između šest i sedam hiljada devojaka u Srbiji na bolniji način nauči životnu lekciju „kako se prave bebe”, a statistika koja brojkama slika svu veličinu mladalačkog neznanja o kontracepciji govori da jedna od dvadeset devojaka abortira pre navršene 18. godine. To u prevodu znači da u svakom razredu završne godine srednje škole sedi barem jedna tinejdžerka koja je prekinula trudnoću, a broj devojčica koje u anonimnosti privatnih ginekoloških ordinacija obavljaju abortus izmiče svim statistikama. Ove brojke ne treba dačude ako se ima na umu da tek svaka sedamnaesta tinejdžerka koristi savremena kontraceptivna sredstva zaštite...

Iako je abortus najčešće sredstvo „kontracepcije“ u našoj sredini, ginekolozi upozoravaju da posledice ove hirurške intervencije mogu biti veoma ozbiljne. Akutne komplikacije u toku samog abortusa – „bušenje“ materice i povređivanje unutrašnjih organa, postpobačajno zapaljenje jajnika i trbušne maramice samo su nekeod „lakših“ mogućih posledica abortusa. Istraživanja govore da svaka treća žena u Srbiji, odnosno svaka peta žena u Beogradu i svaka deseta žena u Vojvodini imaju komplikacije u vidu krvarenja, zapaljenja i povreda unutrašnjih polnih organa nakon abortusa.Tragovi na duši koji ostaju kao posledica namernog prekida trudnoće neuhvatljivi su dijagnostičkim instrumentima.