Иако је њено величанство беба у првим данима свог живота видљива само под стакленим оком лабораторијског микроскопа, њен визуелни и темпераментни профил већ је одређен – она је на ДНК лутрији већ добила половину татиних и маминих гена. Недељу дана по изостанку мамине менструације, срце бебе је већ толико развијено да куца и тера властиту крв кроз мајушне жиле. Са три недеље живота, мозак ембриона је већ толико велики да се у њему уочава појава мождане коре, са пет недеља беба почиње да миче главицом, а недељу дана касније она може да се копрца баш као и новорођенче.

Око другог месеца живота ембрион већ стиска шаку, штуца, буди се и спава. Ако би се беба у деветој недељи интраутериног живота додирнула по длану, њени прстићи би се скупили у песницу. Недељу дана касније, она ће имати такве отиске прстију по којима би се могла идентификовати и у двадесетој години. У десетој недељи живота у материци, беба већ сиса палац, реагује на звуке и гласна музика може да је пробуди из сна. Експериментишући са фетусом тог „узраста“, британски гинеколози су установили да ће се он тргнути од бола ако се кроз мајчин стомак убоде иглом.

У десетој недељи трудноће, која је по нашем растегљивом закону последњи рок за прекид трудноће, најчешће се дешава да мајка бебе схвати да је и поред уобичајених мера предострожности затруднела и почиње да прави животну и емотивну рачуницу да ли се беба уклапа у њене планове за будућност. Руковођене идејом да беба још увек није „оживела“ и да има времена за стварање потомства, између 150.000 и 200.000 жена сваке године решава да прекине трудноћу, а епидемиолози упозоравају да нико не зна тачан број нерођених беба у Србији, јер приватне гинеколошке клинике једноставно не пријављују број абортуса. Процене говоре да на једно новорођенче које угледа светло дана долазе три нерођене бебе које се нису уклопиле у нечију животну рачуницу.  

Статистика која бројкама слика однос наших жена према намерном прекиду трудноће је поражавајућа – свака дванаеста жена у току свог живота обави абортус, свака четврта жена која одлази на абортус већ је имала више од четири намерна прекида трудноће... Гинеколози објашњавају да су ове бројке огледало наше здравствене некултуре и чињенице да половина наших жена не користи никакву контрацепцију, трећина их се ослања на тзв. конзервативне методе заштите од нежељене трудноће, а свега неколико процената жена користи контрацептивну пилулу.

Сваке године између шест и седам хиљада девојака у Србији на болнији начин научи животну лекцију „како се праве бебе”, а статистика која бројкама слика сву величину младалачког незнања о контрацепцији говори да једна од двадесет девојака абортира пре навршене 18. године. То у преводу значи да у сваком разреду завршне године средње школе седи барем једна тинејџерка која је прекинула трудноћу, а број девојчица које у анонимности приватних гинеколошких ординација обављају абортус измиче свим статистикама. Ове бројке не треба дачуде ако се има на уму да тек свака седамнаеста тинејџерка користи савремена контрацептивна средства заштите...

Иако је абортус најчешће средство „контрацепције“ у нашој средини, гинеколози упозоравају да последице ове хируршке интервенције могу бити веома озбиљне. Акутне компликације у току самог абортуса – „бушење“ материце и повређивање унутрашњих органа, постпобачајно запаљење јајника и трбушне марамице само су некеод „лакших“ могућих последица абортуса. Истраживања говоре да свака трећа жена у Србији, односно свака пета жена у Београду и свака десета жена у Војводини имају компликације у виду крварења, запаљења и повреда унутрашњих полних органа након абортуса.Трагови на души који остају као последица намерног прекида трудноће неухватљиви су дијагностичким инструментима.