Sterilitet je česta komplikacija posle abortusa

Posle niza neprospavanih noći ili u magnovenju depresivnog svitanja, sa grižom savesti ili bez nje, u intermecu između završetka posla i roditeljskog sastanka, u diskreciji privatnih ginekoloških klinika ili u državnim bolnicama – svakoga dana više od 500 žena u Srbiji prekine trudnoću. Statistika koja brojkama slika odnos žena prema namernom prekidu trudnoće je poražavajuća – svake godine između 150.000 i 200.000 žena izvrši namerni prekid trudnoće. Ginekolozi tvrde da su ove cifre „normalna” posledica nepostojanja zdravstvene kulture o kojoj svedoči  činjenica da svaka druga žena u Srbiji ne koristi nikakav oblik kontracepcije, da se svaka treća oslanja na tzv. konzervativne metode sprečavanja trudnoće – računanje plodnih dana i prekinut snošaj i da manje od pet odsto žena koristi kontraceptivnu pilulu. Svako upoređivanje sa ostatkom Evrope je više nego poražavajuće, jer statistika Svetske zdravstvene organizacije svedoči da svaka druga Evropljanka koristi antibebi pilule.

A kada skicira portret tipične žene koja se odlučuje za prekid trudnoće, dr Katarina Sedlecki, načelnica Republičkog centra za planiranje porodice, kaže da u 90 odsto slučajeva žena koja dolazi na abortus – udata. Ona se oslanja na tzv. konzervativne metode kontracepcije – računanje plodnih dana i metodu prekinutog snošaja i najčešće ima jedno ili više dece. Uz to, ona ima veliki otpor prema korišćenju kontraceptivne pilule, jer misli da ona može da naruši zdravlje i izazove karcinom i ubeđena je da „spirala urasta u telo”. Ona je izgubljena u lavirintu svakodnevnih obaveza i uloga žene, majke i domaćice i najčešće nema vremena za odlazak kod ginekologa.

„Sva epidemiološka istraživanja svedoče da su abortusi među vodećim uzrocima neplodnosti, a kod nas je učestalost komplikacija koje nastaju nakon abortusa veoma velika. Na sreću, broj smrtnih slučajeva koji su povezani sa abortusom je mali, jer se abortus ipak obavlja u lekarskim ordinacijama”, ističe dr Katarina Sedlecki.

Kada žena odluči da abortira, ne postoji način da se ona odgovori, svedoči iskustvo naše sagovornice. Ono što najviše utiče na njenu odluku da rodi jeste stalni posao, podrška partnera i harmonična porodična situacija. Veliki broj žena na abortus odlazi iz straha da će dobiti otkaz na poslu ili da im poslodavac neće produžiti ugovor ako reše da zadrže trudnoću, a stvarnost najčešće potvrđuje njihove bojazni.

„Iako zakon obavezuje lekare da pre ili posle abortusa obave savetodavni razgovor sa ženom na temu kontracepcije, svega deset odsto ginekologa savetuje svoje pacijentkinje kako da sačuvaju svoje reproduktivno zdravlje, a veliki broj ponovljenih abortusa govori u prilog ovoj tezi. Zbog toga ja uvek ističem da je drugi abortus – greška lekara koji ženu nije upoznao sa svim oblicima kontracepcije.

Svake godine između šest i sedam hiljada devojaka u Srbiji na bolniji način nauči životnu lekciju „kako se prave bebe”, a statistika koja brojkama slika svu veličinu mladalačkog neznanja o kontracepciji govori da jedna od dvadeset devojaka abortira pre navršene 18. godine. To u prevodu znači da u svakom razredu završne godine srednje škole sedi barem jedna tinejdžerka koja je prekinula trudnoću, a broj devojčica koje u anonimnosti privatnih ginekoloških ordinacija prekidaju trudnoću – izmiče svim statistikama. Ove brojke ne treba da čude ako se ima na umu da tek svaka sedamnaesta tinejdžerka koristi savremena kontraceptivna sredstva zaštite...

„Mladi sve ranije stupaju u intimne odnose, a studije koje su rađene na reprezentativnom uzorku tinejdž populacije svedoče da oni postaju seksualno aktivni već u završnim razredima osnovne škole. Ginekologe posebno zabrinjava činjenica da svake godine oko šest hiljada tinejdžerki donese bebu na svet, a iskustva ginekologa koji rade na saniranju posledica mladalačkih neinformisanosti govore da – što je trudnica mlađa, manja je šansa da ona prepozna „drugo stanje”, pa ona kod lekara dođe kada prođu svi rokovi za namerni prekid trudnoće. Zbog toga je neophodno konstantno raditi na seksualnoj edukaciji tinejdžera”, ističe dr Katarina Sedlecki.

Katarina Đorđević

--------------------------------------------------------------

Neophodnost seksualnog opismenjavanja

Institut za društvene nauke i Institut za majku i dete su 2000. godine napravili projekat o seksualnoj edukaciji u osnovnim školama koji nikad nije realizovan, jer Ministarstvo prosvete nikada nije razmatralo ideju da seksualno vaspitanje bude sastavni deo bilo kog školskog predmeta. O izuzetnom značaju ovakve vrste edukacije dovoljno govori iskustvo Finske, u kojoj je seksualna edukacija redovni školski predmet – u jednoj jedinoj godini u kojoj je seksualna edukacija postala izborni, a ne redovni predmet, naglo je skočio broj abortusa kod maloletnica.

Dr Katarina Sedlecki dodaje da tek svaka sedamnaesta tinejdžerka vodi računa o kontracepciji, što za posledicu ima veliki broj abortusa u tinejdž-populaciji – od 150.000 namernih prekida trudnoća, koliko se svake godine obavi u našoj zemlji, na adolescentkinje „otpada” između šest i sedam hiljada. Ako je verovati iskustvu ovog ginekologa, koja više od dve decenije radi na zdravstvenom „opismenjavanju” i seksualnoj edukaciji mlade populacije, svega četvrtina roditelja razgovara sa svojom decom o metodama zaštite od neželjene trudnoće. Polovina njih zna da naslednici imaju seksualne odnose, ali im daju neodređene savete tipa „čuvaj se” i „pazi šta radiš” a četvrtina roditelja sprovodi „nojevsku” politiku i zabija glavu u pesak saznanja da dete ozbiljnim koracima korača kroz neistražene svetove seksualnosti.