Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Amerika se često opisuje kao „zemlja srednje klase”, ovaj sloj se smatra „kičmom” društva, mada ne postoji čvrsta definicija šta je ovde u stvari srednja klasa i kolika je.

Postoji predstava o srednjoj klasi – ljudima koji po pravilu žive u sopstvenim kućama u predgrađima gradova (u čijim centrima se ne stanuje, nego samo radi), sa bar dva automobila ispred i roštiljem (mahom na gas) u zadnjem dvorištu.

To je standard koji je uglavnom pod hipotekom: uvek se otplaćuje neki kredit, pre svega za kuću i automobile. Ako ovde niste zaduženi, onda ste u najmanju ruku sumnjivi: „kreditna istorija”, kao potvrda da se uredno zadužujete i dug redovno servisirate ovde je merilo građanske podobnosti. Uostalom, nešto preko 300 miliona Amerikanaca u svojim novčanicima nosi preko milijardu kreditnih kartica.

Prosečan prihod u Americi je, prema podacima Biroa za popis, 51.000 dolara godišnje (podatak za 2009). Prema jednoj studiji Pju istraživačkog centra (Pew), svaki drugi Amerikanac sebe smatra pripadnikom srednje klase. Prema magazinu „Tajm”, koji u ovom sloju ima najviše čitalaca, tipičan pripadnik srednje klase zarađuje između 30.000 i 100.000 dolara godišnje.

Mnogo preciznije ovde je definisano siromaštvo: u toj kategoriji su sve porodice koje po glavi imaju manje od 5.500 dolara godišnje. Superbogataše, one sa imovinom od preko milijarde, svake godine uredno prebrojava magazin „Forbs”.

Političari imaju svoje definicije srednje klase koja im je glavna izborna baza. U predsedničkoj kampanji pre dve godine, Barak Obama je najavljivao poreske olakšice za „srednju klasu” – one porodice čiji su prihodi ispod 200.000 godišnje.

U jednom zakonu o kojem je lane raspravljano u Kongresu, kao srednja klasa su definisane porodice koje zarađuju između 65.100 i 131.450 dolara, odnosno pojedinci sa prihodima između 32.000 i 79.000.

Četvoročlana porodica koja u kuću donosi 100.000 smatra se inače da je „na ivici” što se tiče sastavljanja kraja sa krajem. Kad se plati porez na zaradu i imovinu, ostaje 80.000, od čega treba plaćati kredite, štedeti za koledž – i nešto ostavljati na stranu, za penzionerske dane.

Po drugima, u Americi je u stvari većina „radna klasa” – razlika između „plavih mantila” i „belih kragni” sve je manja, s obzirom na to da je industrijski proizvodni sektor ovde u opadanju, a onaj uslužni u porastu. Srednja klasa su dakle svi koji nisu u 20 odsto najsiromašnijih (Latinosi, Afroamerikanci i Indijanci), ili 20 odsto najbogatijih.

Ono što je takođe sasvim izvesno to je da američka srednja klasa danas oseća da je ugrožen njen „američki san”: izvesnost da će svaka nova generacija živeti bolje od prethodne. Velika nezaposlenost (oko 10 odsto), ekonomski oporavak koji ne vraća radna mesta, okolnost da banke svakodnevno započinju proceduru preuzimanja jedne na svakih 400 kuća čiji vlasnici kasne sa otplatom rata – unose nesigurnost i strepnje – i i te kako utiču na porast konzervativnog raspoloženja u nacionalnoj politici.

Obama je osnovao posebnu „akcionu grupu” („task force”) za rešavanja problema ekonomskom krizom najviše pogođene srednje klase, na čijem čelu je potpredsednik Bajden. Ali među „srednjom klasom” raste uverenje da nešto nije kako treba – da država više brine o eliti sa Volstrita nego o ljudima iz predgrađa.

Milan Mišić