Од нашег сталног дописника
Вашингтон – Америка се често описује као „земља средње класе”, овај слој се сматра „кичмом” друштва, мада не постоји чврста дефиниција шта је овде у ствари средња класа и колика је.

Постоји представа о средњој класи – људима који по правилу живе у сопственим кућама у предграђима градова (у чијим центрима се не станује, него само ради), са бар два аутомобила испред и роштиљем (махом на гас) у задњем дворишту.

То је стандард који је углавном под хипотеком: увек се отплаћује неки кредит, пре свега за кућу и аутомобиле. Ако овде нисте задужени, онда сте у најмању руку сумњиви: „кредитна историја”, као потврда да се уредно задужујете и дуг редовно сервисирате овде је мерило грађанске подобности. Уосталом, нешто преко 300 милиона Американаца у својим новчаницима носи преко милијарду кредитних картица.

Просечан приход у Америци је, према подацима Бироа за попис, 51.000 долара годишње (податак за 2009). Према једној студији Пју истраживачког центра (Pew), сваки други Американац себе сматра припадником средње класе. Према магазину „Тајм”, који у овом слоју има највише читалаца, типичан припадник средње класе зарађује између 30.000 и 100.000 долара годишње.

Много прецизније овде је дефинисано сиромаштво: у тој категорији су све породице које по глави имају мање од 5.500 долара годишње. Супербогаташе, оне са имовином од преко милијарде, сваке године уредно пребројава магазин „Форбс”.

Политичари имају своје дефиниције средње класе која им је главна изборна база. У председничкој кампањи пре две године, Барак Обама је најављивао пореске олакшице за „средњу класу” – оне породице чији су приходи испод 200.000 годишње.

У једном закону о којем је лане расправљано у Конгресу, као средња класа су дефинисане породице које зарађују између 65.100 и 131.450 долара, односно појединци са приходима између 32.000 и 79.000.

Четворочлана породица која у кућу доноси 100.000 сматра се иначе да је „на ивици” што се тиче састављања краја са крајем. Кад се плати порез на зараду и имовину, остаје 80.000, од чега треба плаћати кредите, штедети за колеџ – и нешто остављати на страну, за пензионерске дане.

По другима, у Америци је у ствари већина „радна класа” – разлика између „плавих мантила” и „белих крагни” све је мања, с обзиром на то да је индустријски производни сектор овде у опадању, а онај услужни у порасту. Средња класа су дакле сви који нису у 20 одсто најсиромашнијих (Латиноси, Афроамериканци и Индијанци), или 20 одсто најбогатијих.

Оно што је такође сасвим извесно то је да америчка средња класа данас осећа да је угрожен њен „амерички сан”: извесност да ће свака нова генерација живети боље од претходне. Велика незапосленост (око 10 одсто), економски опоравак који не враћа радна места, околност да банке свакодневно започињу процедуру преузимања једне на сваких 400 кућа чији власници касне са отплатом рата – уносе несигурност и стрепње – и и те како утичу на пораст конзервативног расположења у националној политици.

Обама је основао посебну „акциону групу” („task force”) за решавања проблема економском кризом највише погођене средње класе, на чијем челу је потпредседник Бајден. Али међу „средњом класом” расте уверење да нешто није како треба – да држава више брине о елити са Волстрита него о људима из предграђа.

Милан Мишић