По званичним подацима, црвена линија између сиромаштва и такозваног средњег слоја налази се на коти од 8.222 динара месечно, по особи. Толико је, уверавају статистичари, довољно једном члану домаћинства да изађе из опасне зоне немаштине и придружи се имућнијем слоју. Да ли је баш тако? Да ли у Србији постоји средња класа, како је недавно изјавио председник Тадић, и ко њој данас припада?

Са просечном српском платом, која је у априлу ове године износила непуних 35.000 динара једва да могу да се покрију најосновнији трошкови, поготово ако је запослен само један члан домаћинства. Јер, како показује табела Републичког завода за статистику, просечна месечна потрошња по домаћинству у прошлој години износила је 47.639 динара, док је у великим градовима тај показатељ знатно већи. Са друге стране, објективном рачуницом долази се до закључка да је четворочланој породици месечно потребно бар 100.000 динара да би себи обезбедила живот без тешких искушења и одрицања. Заправо, социолози ту лествицу подижу још више, па процењују да се о правом средњем слоју не може говорити без 150.000 динара по домаћинству.

Мада је потпуно јасно да тек мали део српске популације досеже ту границу, овогодишње истраживање јавног мњења Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду показује да више од половине грађана себе доживљава као део средњег слоја, док непуних пет одсто има осећај припадности вишој средњој класи. Социолог Владимир Вулетић са Филозофског факултета, на основу чињенице да многи сами себе сврставају у средњи слој, закључује да он опстаје упркос актуелној кризи:

– Извесно је да се тањи слој људи који осим основних потреба могу себи и својој породици да приушти и нешто више. То је тек нешто више од четвртине грађана. Половина испитаника истиче да има само за основне потребе, а скоро четвртина нема ни за основне ствари. Осим материјалног положаја, већина социолога је склона да у први план истакне нека друга обележја средње класе као што је, на пример, посао, и обично праве разлику између ниже и више средње класе. Нижој средњој класи према тој подели припадају службеници, трговци, ситни предузетници и многи други који се баве рутинским немануелним пословима. Интересантно је да службеници, без обзира на стручну спрему, себе готово у подједнакој мери виде и као припаднике средње и као припаднике радничке класе – објашњава за „Политику” професор Вулетић.

Ако је данас присутна дилема око тога ко може да буде сврстан у средњу класу – да ли је то, рецимо, и учитељ са платом од 400 евра, који се снабдева у СОС маркетима и на кинеском бувљаку – до пре двадесетак година она се није постављала. Тада се знало: ако имаш средњу или вишу школу, улазиш у средњи слој и живиш добро. А факултетска диплома била је кандидатура за највиши, управљачки слој тадашњег југословенског друштва.

– Наравно да су људи сада разочарани. Поготово средњи слојеви, који су изнели промене старог режима, јер некадашњи утицај сада не могу да имају – наводи за „Политику” професор на београдском Факултету политичких наука Зоран Стојиљковић, који је и члан Управног одбора Агенције за борбу против корупције:

– И садашња власт је изгубила кредибилитет. Имате сценарије наглог богаћења, на два нивоа. Један су политичке елите које покушавају да брзо капитализују своју тренутну политичку позицију, јер је просечно трајање владе две године. Други ниво јесу они који су се веома обогатили у последњих две-три деценије, али не у отвореном предузетничком ризику, већ управо као љубимци власти.

Ко данас у Србији може да се похвали да припада средњем слоју, питамо др Стојиљковића.

– Прва штих-проба шта је средњи слој јесте то колико људи може да приушти плаћено летовање, да то не буде код пријатеља у викендици. Или да позајми пријатељу 2.000 евра. Такозвани доњи средњи слој данас је прикован за границу сиромаштва и њега ова криза једноставно чисти. Само виши средњи слој може се назвати тим именом у пуном смислу речи. Кад Тадић каже да је ишао Србијом и видео средњи слој, то значи да он није нестао, али је истањен и прилично осиромашен. Чак и кад материјално угрозите професора, лекара или судију, остају неки културни стандарди живота. Али, доминацијом ове партократије и дефектне демократије, сви они који нису у тој пирамиди, имају далеко мање могућности. То није само наша специфичност, то је велики светски тренд – описује Стојиљковић.

Заиста, чак и веома развијене постиндустријске земље суочавају се са донекле сличним процесима као и Србија. Масовни откази и, као последица тога, све већа платежна немоћ, проблем је са којим се суочила и најмоћнија држава – САД. Свакодневно, многе америчке породице бивају по кратком поступку исељаване из својих кућа, јер нису више у стању да отплаћују кредитне рате. Преливање америчке кризе у остатак света, додатно је заоштрило проблеме у земљама попут Србије, које су тек почеле да показују знаке опоравка привреде, додаје Стојиљковић:

– Највише су угрожени припадници државне администрације и запослени у класичној индустрији. А управо је средњи слој основа за развој демократије, насупрот управљачким слојевима којима највише одговара инструментализација. Често и не желимо да видимо ту врсту беде која унижава, која смањује све моралне и социјалне стандарде. Уместо једне доминантне партије, која је мислила да ће трајати вековима, дошли смо у ситуацију да имамо неку врсту партијског картела на власти, чиме се угрожавају горњи средњи слојеви, њихови професионални стандарди и могућност утицаја.

-----------------------------------------------------------

Како је породица Христов купила прва кола

Шта се у некадашњој Југославији подразумевало под средњим слојем сведочи пензионерски брачни пар Богољуб и Војка Христов, којима је сада по 70 година. Обоје су цео радни век провели у војсци и за себе тврде да су аутентични представници тадашњег средњег слоја:

– Рођен сам у Димитровграду, а последњих 40 година живим у Београду. Завршио сам гимназију у Димитровграду, Војну академију у Београду, Економски факултет у Сарајеву, а магистрирао сам на Економском факултету у Београду. По чину сам пуковник. Радио сам и у војном новинарству, десетак година био главни уредник часописа „Позадина”, а потом деценију и по предавао на Војној академији. У пензији сам већ 12 година. Када сам 1970. добио прекоманду из Сарајева у Београд, после пет година уселили смо се у свој стан. Тада ми је било 35. Убрзо сам добио чин мајора, а пре четрдесете године и нови, трособан стан у Београду. Стекли смо 1977. плац код Сурчина, где сада проводимо доста времена. Исте године смо преко „Југотурса” путовали у Лењинград и Москву. Сваке године смо ишли на море, у војна одмаралишта на Јадрану. Посебно смо волели романтичне одласке на Блед, а одатле и даље, до Клагенфурта или Тревиза – сећа се Христов.

Од плате су, објашњава бивши официр ЈНА, могли да подмире све животне потребе и да одшколују сина.

– Уштедео сам и за аутомобил од своје плате, „заставу 1300”, који сам купио 1970. године и возио га 17 година. Онда сам 1987. купио „заставу 128” и њу сам возио до пре две године. Годинама сам издржавао и родитеље на селу. Могли смо себи да приуштимо омиљене одласке у позориште и биоскоп, честе излете по Србији. Када су почели ратови и санкције, наш син је напустио земљу. Већ 20 година ради у Варшави, у великој иностраној компанији, где је један од водећих директора. Да није њега, данас бисмо тешко живели. Као и наш комшија, такође пензионисано војно лице, који под старе дане мора да издржава још четворо незапослених. Ми им дотуримо понешто, али то није довољно. Чини ми се да је држава у зачараном кругу, јер производња не може никако да се покрене. Више трошимо него што зарађујемо, а трошимо веома мало – каже наш саговорник, пуковник и магистар економије.

---------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. Кад нам падне комад хлеба из руку, увек пада на средњи слој.

. Регуларан грађанин је само онај  у средњим година, просечне висине и тежине и просечних примања.

. Уништени грађански слој је допуњен добровољцима из редова радника и сељака.

. Средњи слој не јури кабогатом, него бежи од сиромашног слоја.

. Ја сам онај нулти грађанин: нити шта тражим, нити ми шта дају.

. Они у средини не верују онима доле, а завиде онима горе.

. Просечни су на пола пута од сиромашног ка богатом друштву. И обрнуто.

Драгутин Минић