Нуклеарни препород најупечатљивије је обележје новог енергетског поретка.

Да ли је уранијум панацеја (свеисцељујући лек) 21. века, у чијој се најмањој честици (пре два и по хиљадугодишта Демокрит из Абдере обзнанио је да је невидљиви атомос недељив) крије десет милиона пута више енергије него у сабрату из угља?

Између купања у зноју (свеопштег отопљења) и дреждања у мраку (помањкања струје), најразвијеније и најмногољудније земље навелико зидају нове нуклеарне електране. Oд најстарије у Обнинску (Русија), из које су атомски киловати потекли 27. јуна 1954. године, до данас је у свету саграђено 436 мирнодопских реактора, постројења у којима се бомбардовањем језгара обогаћеног уранијума 235 (прерадом се износ природног хемијског елемента повећа са 0,7 на 4-5 одсто) производи електрична струја.

Статистички исказано: задовољава се 15 одсто (или 372.000 мегавата) садашњих светских потреба.

Мораторијум из 1989.

Према најсвежијим подацима из јануара, увелико се гради педесетак, а предвиђа се да у следећих десет година отпочне изградња 130 (или више). У стручним разматрањима у оптицају је да започне зидање још 200! Нуклеарна индустрија, оцењују упућени, напредује крупним кораком (најбрже у Азији), што није ништа друго до – велики препород.

Послужимо ли се највишим проценама Светског нуклеарног удружења, Кина би на измаку 21. столећа требало да има 2.800 реактора из којих истичу киловати, Индија 2.750, САД 1.200, Бразил 330 и Русија 200. А цео свет, чак, 9.137! (Појединачна електрана има, најчешће, два, четири или шест блокова-реактора.) Зашто су нуклеарке поново на цени?

Прво, убрзано умножавање становништва (данас 6,6 а 2050. године 9 милијарди) удвостручиће потрошњу струје до 2030. Друго, свеопште отопљење, претежно поспешено (и погоршано) гасовима „стаклене баште”, а највише угљен-диоксидом. Треће, све већа потрошња (и потражња) у брзорастућим многољудним економијама (Кина, Индија...). Четврто, поскупљење фосилних горива из године у годину, а најпре нафте и природног гаса. Пето, дугорочна доступност јефтиног уранијума. И да не набрајамо.

Окружена нуклеаркама у суседству (19 реактора у погону и четири у изградњи), Србија и одолева и оклева. Саму себе је узаптила иза законског „кинеског зида”, као једна од ретких земаља у свету која је изгласала мораторијум на градњу 1989, у предвечерје распада СФРЈ! С времена на време, одјекне усамљени глас да у атомским киловатима ваља потражити спас, али га брже-боље ућуткају јавно исказана оспоравања и страховања. Често недовољно поткрепљена провереним чињеницама и поузданим предвиђањима.

Тако је на самом измаку 2009. очас порекнута изјава руског амбасадора у Београду, Александра Конузина, да ће Русија, по свему судећи, помоћи Србији да сагради свој нуклеарни првенац за производњу струје. То није укључено у енергетску стратегију до 2015. и крај! Потајне наде „нуклеарних лобиста”, како их непопустљиви „нуклеарни иконоборци”подсмешљиво и подругљиво зову, по ко зна који пут су се распршиле као мехур од сапунице.

Расипање енергије

У прорачунима домаће енергетске потрошње до 2020. ваља започети од утврђивања очекиваног националног дохотка (индустријски раст) и жељеног стандарда грађана. Ако је једна мера 12.000 долара друштвеног производа по становнику, неопходно је – према грубим проценама – десет пута више инсталисане снаге, имајући у виду структуру домаће привреде.На угледном скупу, пре шест лета уприличеном, јасно и гласно је упозорено да ће нашој земљи недостајати 10.000 мегавата енергије! Одакле их подмирити?

Обим и састав необновљивих енергетских резерви су веома неповољни: нафте и гаса, квалитетних енергената, има једва један одсто у (билансним) резервама, преосталих 99 одсто чине разне врсте угља, у којем преовлађује нискоквалитетни лигнит (92 процента укупних резерви), претежно у површинским коповима.

Уз садашњи темпо сагоревања у термоелектранама, домаће наслаге угља, без Космета, потрајаће око 50 година, а преостале реке, кад се зајазе, даваће још 15 одсто у поређењу са садашњом укупном испоруком електричне енергије.

Вода је најзнатнији обновљиви извор, који није искоришћен у сливу Мораве и делом на Дунаву, Дрини, Лиму и на око 900 речица и потока, што представља нешто више од 40 одсто укупне природне снаге. Преостали (биомаса, геотермална, сунчева итд.) могли би да буду, према мишљењу стручњака, важна и корисна допуна, уз прилична улагања и кредитне олакшице.

За разлику од развијених земаља, енергетски сиромашна Србија је велики расипник: троши кудикамо више електричне енергије на грејање станова и пословних зграда и по јединици производа.

Станко Стојиљковић

-----------------------------------------------------------

Укратко

. Из Средњег века упадамо директно у атомско доба.

. Шта ће нам нови енергенти? Ми смо луди као струја.

. Није више Србија до Токија, него Србија до Хирошиме.

 

Драгутин Минић Карло