Самохрани отац Петар Сабо, једва крпи крај с крајем. Без ичије помоћи брине о две кћерке, девојке од 16 и 24 године, а од њихове мајке нема вајде. Од када је средином 2008. године млађа кћерка додељена њему на старање (старија, која је била пунолетна сама је изабрала да живи са оцем), супрузи је суд наложио да плаћа 4.000 динара за издржавање малолетног детета, али новац ниједном није уплатила.

– Алиментација која је одређена испод сваког је минимума. Бивша супруга је незапослена, али има редовна примања јер добија велики део моје плате. Пресудом је досуђено да јој исплатим 450.000 динара, па ми сваког месеца узима око 30.000 динара, а мени и деци остаје десетак хиљада динара за живот. И поред тога не плаћа алиментацију за млађу кћерку – каже наш саговорник.

Његова битка по судовима почела је 2007. године када је одлучио да се разведе. Будући да је млађа кћерка припала мајци, одмах се жалио на одлуку суда.

– Битка за друго дете трајала је годину и по дана, а за то време ја сам супрузи плаћао алиментацију иако смо и даље живели заједно. Није хтела да се исели из стана. Када сам коначно добио битку за кћерку, бивша жена је отишла из стана који нисмо заједно стекли већ припада мом оцу – објашњава Петар и додаје да је крајем прошле године поднео кривичну пријаву против супруге која им дугује око 170.000 динара.

Несавесна мајка им и даље није платила ни динар. Немајући куд, Петар је тужио и њену мајку, пензионерку која има редовне приходе. Али, рочиште за овај случај је одложено и то за септембар и ко зна када ће бити завршено ово суђење. У међувремену, рачуни породице Сабо се гомилају. Од десетак хиљада динара Петар успева да обезбеди храну, а када год може ради и приватно. Ипак, о новој одећи, одмору, па чак и факултету девојке могу само да сањају.

– Старија кћерка је два пута прекидала студије. Успела је да се упише на Филолошки факултет, али нисмо могли да плаћамо све трошкове, па се исписала. Када смо се надали бољим данима, уписала је приватни факултет. И од тога је морала да одустане. Сада је почела да ради у кафићу – приповеда наш саговорник и додаје да се девојке с мајком нису чуле од Нове године.

Петар још није изгубио све битке, али јесте Десанка Перишић, самохрана мајка троје деце, која је дигла руке од остваривања права на алиментацију. Од бившег невенчаног супруга, са којим има двоје малолетне деце, већ десет година нема ни трага ни гласа. Читаву деценију није видео своју децу, а новац за њих никада није послао.

– Прво му је одређено да плаћа 6.000 динара за алиментацију, а потом и 12.000 динара месечно, али ни паре нисмо видели од њега. Не појављује се на суду. Судија је издао налог да му се заплени имовина, али џабе, јер кућа у којој је живео није на његово име, већ на име његовог оца који је умро пре 10 година. Нигде није пријављен, чак је и потерница за њим била објављена, али ништа није уродило плодом. Недавно ми је судија сугерисао да одустанем од гоњења, што сам и учинила. Деца су ми већ велика и сналазимо се некако – каже Десанка која од плате геријатријске сестре издржава два средњошколца.

Суђење за неплаћање алиментације углавном траје најмање годину дана, каже Вера Тотић, председница Удружења самохраних родитеља, која својим члановима пружа правне услуге. Према њеним речима, два месеца се чека позив да би се заказало прво рочиште, па следи друго и на крају треће виђење. После тога се углавном чека још два месеца до доношења одлуке.

– Чак и када суд донесе пресуду, трка не престаје. Да би одлука постала правоснажна неопходно је да прође 17 дана, а 15 дана је предвиђено за подношење жалбе. Уколико се странка жали онда ти предмети иду на Виши суд где прво стоје од четири до шест месеци до доношења одлуке и евентуалног враћања на поновно суђење – објашњава Вера Тотић.

Ситуацију отежава што су родитељи који не желе да плате издржавање својој деци, спремни на све. Одричу се имовине, мењају место боравка, пристају да раде за минималац, а остатак плате узимају на руке, не одазивају се на судске позиве…

Будући да је неплаћање алиментације кривично дело, иза решетака је завршило четворо несавесних родитеља које су тужили клијенти наше саговорнице.

– Три маме су кажњене са по три месеца затвора, а један тата је добио девет месеци. Када први пут изриче затворску казну за наведено дело обично је то условна осуда, али будући да ови родитељи нису плаћали дуг или нове обавезе према деци, тужбе су поново покренуте и на крају су завршили иза решетака – каже наша саговорница.

Вера Тотић тренутно заступа око 60 самохраних родитеља који не добијају ни динар од својих бивших партнера, а добила је осам парница које је покренула против баба и деда.

– Незапослени родитељ је дужан да брине о своме детету. Иако је без посла, мора да извршава своју обавезу и да плаћа алиментацију. Када немамо начина да од родитеља наплатимо, ту су бабе и деде које имају редовну пензију – каже наша саговорница.

Недавно су, како каже, добили налог од судије за продају једног дела њиве код Чачка.

– Отац је, на оставинској расправи хтео да се одрекне свог дела имовине у корист родбине али судија није то дозволио, јер мора да прихвати једну осмину дељене имовине – објашњава Вера Тотић.

Јелена Попадић

-----------------------------------------------------------

Издржавање „кошта” 9.000 динара

Нови породични закон је прописао да, приликом одлуке о висини алиментације судије имају у виду минималну суму која држава издваја за децу у хранитељским породицама, што износи око 19.000 динара. Тако алиментација не би требало да буде мања од 9.000 динара, чак и када родитељ не ради. Судије, како каже Вера Тотић, узимају у обзир овај податак, а сви родитељи би требало да се снађу како знају и умају да би бар ову суму обезбедили за своју децу.