Просечна српска жена пре ће се развести због свекрве него због љубавнице, а искуство психолога и социјалних радника, који су укључени у бракоразводни процес, говори да присуство две породице на истом списку станара значајно повећава вероватноћу да се бајка на тему „живели су срећно и задовољно до краја живота”, заврши у бракоразводној судници. Економска криза, која је у последње две деценије утицала на чињеницу да велики број младих брачних парова своје породично гнездо свије у бившој момачкој или девојачкој соби родитељског стана и живи у заједници, jeсте најчешћи узрок развода у нашој земљи, а „непомирљиве разлике” у карактерима, ставовима и очекивањима супружника јесу грудва која се често котрља од првог дана брака и доводи до бракоразводне лавине.

Бојана Вујачић, социјални радник у аналитичко-истраживачком одељењу Градског центра за социјални рад, која већ 17 година посредује приликом развода бракова, каже да се партнери најчешће разводе у првим годинама брака, што и не треба да чуди ако се има на уму да је трудноћа честа „кума” на венчању савремених брачних парова.

„Млади слушају брачне завете у потпуној хормоналној и емоционалној конфузији, а од момента када тест за трудноћу покаже позитиван резултат све се ради у „петој брзини” – веридба, венчање, селидба и евентуална адаптација постојећег стамбеног простора за уношење колевке. С обзиром на то да уобичајени животни сценарио подразумева да је један од супружник трудан, а други је без сталног посла, они су принуђени да живе у заједници у којој су правила игре деценијама „зацементирана”, почев од тога када се гледа ТВ, преко тога када је време за посете, па до тога шта се кува. Осим тога, млади пар је принуђен да се буквално преко ноћи прилагођава на гомилу нових животних улога – супружника, зета и снаје,домаћице и домаћина, мајке и оца”, објашњава Бојана Вујачић.

Долазак детета на свет, по њеним речима, обично заоштрава различите погледе на свет, ставове о васпитању детета, представе о породичним улогама жене и мушкарца и идеје о приоритетима породичног буџета.

Ако је неким невероватним случајем породица показала разуман ниво самоконтроле над жељом да се меша у брачни живот своје деце, рођење унучета у 90 одсто случајева „обара” новонастале бабе и деде на „тесту апстиненције” од мешања у брак младих људи.

„Прва година брака је најтурбулентнија, нарочито ако истовремено означава и долазак бебе, јер је родитељство синоним за велико задовољство, али и велику одговорност и заједничко решавање многих проблема. Међутим, многи млади људи који данас размењују брачне завете васпитавају се у духу индивидуализма и егоцентризма и „шаљу” у брак речима „ако ти се не свиђа, ти се врати кући”. Та квазиподршка коју добијају од својих родитеља доводи до тога да се новопечени супружници „хватају за кваку” због првог брачног неспоразума. Међутим, ако се „позориште у кући” инсталира, као начин решавања проблема, питање је времена када ће неко затражити помоћ адвоката”, упозорава Бојана Вујачић.

Друга кризна година брака јесте улазак детета у пубертет и суочавање родитеља са свим изазовима адолесценције – лошим друштвом, ноћним изласцима, проблематичним идолима за идентификацију. Сукоби најчешће настају због тога што су маме толерантније, а тате строже и што нема консензуса о томе ко ће дете да научи лекцијама о животу. Пубертет је доба када школски успех „трпи” због хормоналне турбуленције, а родитељ у чијем је „опису посла” бављење оценама бива оптужен да је лош школски успех – његова кривица. Ако се има на уму да се дететовпубертет по правилу „поклапа” са родитељским климактеријумом, постаје јасније због чега је у кући пуној хормона брак на великом искушењу.

А на питање – да ли је превара чест разлог развода, наша саговорница одговара да релативно мали број жена улази у бракоразводну парницу када се у брак умеша трећа особа”, јер се руководи увреженим културолошким стереотипом који

 гласи „пусти га, проћи ће га”. Често се дешава да мушкарци добију децу у ванбрачним везама па су они „крунски сведоци” у бракоразводној парници, али много се чешће дешава да се епизода са љубавницом заборави – пре свега због материјалне зависности од мушкарца.

Све већи број жена, како каже наша саговорница, улази у бракоразводну парницу због насиља у породици и алкохолизма супруга, а разлози за ову појаву леже у чињеници да се о овим феноменима све више говори у медијима, па је многим женама доступнија информација коме могу да пријаве насилника и у којој институцији могу да потраже решење свог породичног проблема.

Одговор на питање – ко чешће улази у адвокатску канцеларију са идејом да из ње изађе без бурме на руци гласи – лепши пол. Жене су те које чешће покрећу бракоразводну парницу, руководећи се идејом „извела сам децу на пут, жртвовала највећи део живота да бих се посветила породици, сада ја имам право да уживам у остатку живота”.

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Из освете ускраћују издржавање

Алиментацију за децу не плаћају образовани и необразовани, зрелији и млађи људи, чак и припадници војске и полиције. Према речима Вере Тотић, најчешћи разлог за неплаћање издржавања су мржња и освета према бившем супружнику.

– Родитељ који не плаћа алиментацију оправдава своје понашање речима: „Нећу ја да издржавам бившу жену или мужа.” О деци и њиховим потребама нико не размишља – каже Тотићева.

Често се дешава да уколико супружник којем су припала деца ступи у други брак, давалац издржавања сматра да није више у обавези да плаћа алиментацију за сопствену децу. Такође, поједини родитељи сматрају да не морају да плаћају прописану суму за издржавање јер и поред тога, дају деци новац за књиге, одећу или излете. У том случају, како наглашавају правници, прописана сума издржавања мора бити уплаћена, а свако друго давање је ствар добре воље и могућности родитеља.

Ј. З. П.

-----------------------------------------------------------

За годину и по дана 169 кривичних пријава

У току 2010. године у Првом општинском суду у Београду покренуто је 111 поступака на основу кривичних пријава због неплаћања издржавање деце, а 22 случаја су решена. Док је у првој половини 2011. године покренуто 58 поступака због истог дела, а решено је 89. Још није донета одлука у 59 случајева који се воде пред овим судом.

Ова суђења су, у току прошле године, како каже Снежана Ивковић, истражни судија и портпарол Првог суда, трајала дуже због реформе судства, штрајка и реизбора судија.

Прошле године је, према речима наше саговорнице, изречено неколико, углавном условних, затворских казни које подразумевају обавезу исплате дуга за издржавање деце. Ови поступци се све чешће завршавају својеврсним договором, правнички речено институтом одложеног гоњења.

– Све чешће у току истражног поступка предлажемо окривљеном да у року од шест месеци плати заостала дуговања и уплати одређену суму у добротворне сврхе. На тај начин избегавамо суђење и додатне трошкове које би тужена страна морала да плати. Уколико не испуне своје обавезе у предвиђеном року, наставља се кривични поступак против несавесних родитеља. Наглашавам да ово кривично дело не застарева и да су они дужни да издржавају децу не до пунолетства већ до 26. година, уколико наставе школовање – објашњава наша саговорница.

Ј. З. П.