Proteklih osam godina od petooktobarskih promena Srbija je provela u neprestanoj borbi za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti i istovremenim naporima da što pre bude članica Evropske unije. Ukratko skor u rešavanju najvažnijih državnih pitanja, u koja je međunarodna zajednica bila i te kako upletena, izgleda ovako. Započet je proces pridruživanja EU, potom je prekidan, pa obnavljan, da bi na kraju Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bio potpisan, ali je Prelazni sporazum i dalje blokiran. O statusu Kosova i Metohije bili su bezuspešni pregovori, i pod okom „trojke”, potom je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, priznatu od pedesetak zemalja, ali Srbija ne odustaje da uverava svet da je odvajanje njene pokrajine suprotno međunarodnom pravu. Posle mukotrpnog dogovaranja sa Crnom Gorom, stvorena je državna zajednica, čime je sa scene otišla Jugoslavija, a nakon tri godine i Crna Gora je proglasila sopstvenu samostalnost.

Sve u svemu, niti je bilo lako niti su dosadašnji rezultati zavidni.

Gledano iz sadašnje perspektive, neki analitičari smatraju da je rasturanje Srbije i Crne Gore bilo neminovno. Drugi, pak, misle da je u srpsko-crnogorsko zajedništvo trebalo uložiti znatno više truda.

Iako svestan da je proces raspada Jugoslavije bilo teško zaustaviti, Dušan Lazić, član Foruma za međunarodne odnose i dugogodišnji diplomata, kaže da je, možda, bilo moguće sačuvati tu zajednicu, da je bilo više tolerancije i uvažavanja interesa jedne ili druge federalne jedinice, kao i više spremnosti da se razradi strategija ekonomskog razvoja.

– Državna zajednica je predstavljala fazu agonije za koju je bolje da je završena – tvrdi, pak, prof. Ivo Visković, sa katedre za međunarodne odnose Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Bez obzira na to šta je moglo biti ili nije moglo biti sa SCG, činjenica je, međutim, da dve zemlje danas međusobno dogovaraju međudržavne sporazume. A, Srbija bije svoju drugu bitku, opet u vezi sa integritetom zemlje. Trenutno, nastoji da Međunarodni sud pravde oceni legalnost jednostrano proglašene nezavisnosti njene južne pokrajine, uverena da će se sa Prištinom potom naći za pregovaračkim stolom.

Prema mišljenju prof. Viskovića, „postoji velika mogućnost” da se to dogodi „ali ne i apsolutno izvesna”. Dve su varijante koje bi mogle da dovedu do toga: jedna, da naša inicijativa uspe, a druga „koja se ne može isključiti”, da situacija na terenu bude takva da Kosovo zaista ne može da funkcioniše kao jedna država sa legitimnom vlašću na jednoj teritoriji. To bi onda dovelo do potrebe da se Srbija pita i traži kompromis, kako bi se stvar raščistila, kao što je, recimo, bilo u slučaju Trsta ili u nekim drugim situacijama u svetu.

Naglašavajući da je u ranijim pregovorima koji su vođeni oko Kosova akcenat bio na teritorijalnom pitanju, što je, inače prirodno, Lazić smatra da je pitanje položaja nealbanaca na Kosovu bilo potpuno marginalizovano. On je, stoga, uveren da će, pre ili kasnije, morati da dođe do dijaloga između Beograda i Prištine i da se prevashodno razgovara o problemima koji se odnose na uslove života i rada Srba na Kosovu. – Politika Srbije nije ovom važnom pitanju – kaže on – posvetila adekvatnu pažnju. To, po njegovim rečima, najbolje pokazuju „razne finansijske zloupotrebe”, poput onih u kojima su sredstva za Kosovo dodeljivana po partijskoj liniji, a ne na osnovu potreba ljudi u Pokrajini.

Kosovo se, u poslednje vreme vrlo učestalo, pominje i u vezi sa našim članstvom u EU, koje je, inače, još daleko. Mnogi su, zapravo, uvereni da tog članstva neće ni biti ako Srbija prethodno ne prizna nezavisnost svoje južne pokrajine.

– Ulazak Srbije u EU ne može biti uslovljen priznavanjem nezavisnosti Kosova – izričit je prof. Visković, navodeći činjenicu da je za takvu odluku u EU neophodna jednoglasnost država članica. A, to dalje znači da bi sa takvom odlukom morale da se slože i one zemlje koje su protiv priznanja nezavisnosti Kosova i koje Kosovo same nisu priznale. – Nama je Kipar rekao, i to je svima poznato, da čak i kad bi Srbija odustala od svog stava, oni ne bi odustali od toga da neće da priznaju nezavisnost Kosova – naglašava on.

Istini za volju, zvanična politika EU, bar za sada, ne postavlja kao uslov priznavanje Kosova za ulazak Srbije u EU. – Mislim da će se takva politika i dalje nastaviti, a to nam pruža šansu da zaista držimo ta dva pitanja odvojena, da u sledećem periodu nastojimo da pravnim, političkim i diplomatskim putem, ostvarujemo svoj interes u vezi sa Kosovom – kaže Lazić.

S druge strane, mnogi primećuju i da mi, za razliku od drugih zemalja koje su upregle sve snage u ostvarivanje svojih evropskih ciljeva, nedovoljno brzo radimo na ispunjavanju uslova koje nam postavlja EU. Recimo, dešava nam se da zakoni važni za ukidanje viza našim građanima za putovanje u evropske zemlje mesecima čekaju na usvajanje.

Ali, Srbija ima i poseban uslov u pregovorima sa Briselom – saradnju sa Haškim tribunalom. Bez obzira na to što je pokazala političku volju i spremnost za tu saradnju, Lazić misli da ova vlada „mora da učini napor da taj proces završi, da se optuženi Mladić i Hadžić nađu pred sudom u Hagu”. Jer bez toga, teško možemo da računamo na neki uspešan put i ostvarivanje naše evropske politike.

Kad je reč o evropskoj integraciji, ovde se, iz godine u godinu, verovalo da ćemo znatno brže nego što jesmo preskakati „evropske stepenice”. Setimo se, nekadašnji premijer Zoran Živković 2003. govorio je da je moguć prijem Srbije u EU 2007. Danas, predstavnici vlasti poručuju da ćemo dobiti status kandidata za EU sledeće godine.

– Tu smo izgubili puno vremena i napravili dosta grešaka. Neke stvari su objektivne, posebno u vezi sa izručenjem Hagu, što je, naravno, bilo teško shvatljivo Zapadu, i što se pokazalo kao veliki problem unutar zemlje – primećuje Visković, koji naglašava i da je deo postpetooktobarskih očekivanja koja se odnose na spoljnopolitičke ciljeve ipak ispunjen. Kad bi povukao crtu, zaključio bi, kako kaže, da je ono što je bio primarni cilj, a to je povratak u međunarodnu zajednicu, najbrže ostvareno, ali da je uspeh izostao upravo u onome za šta se verovalo da će ići mnogo brže, u evropskim integracijama pre svega.