Протеклих осам година од петооктобарских промена Србија је провела у непрестаној борби за очување своје територијалне целовитости и истовременим напорима да што пре буде чланица Европске уније. Укратко скор у решавању најважнијих државних питања, у која је међународна заједница била и те како уплетена, изгледа овако. Започет је процес придруживања ЕУ, потом је прекидан, па обнављан, да би на крају Споразум о стабилизацији и придруживању био потписан, али је Прелазни споразум и даље блокиран. О статусу Косова и Метохије били су безуспешни преговори, и под оком „тројке”, потом је Косово једнострано прогласило независност, признату од педесетак земаља, али Србија не одустаје да уверава свет да је одвајање њене покрајине супротно међународном праву. После мукотрпног договарања са Црном Гором, створена је државна заједница, чиме је са сцене отишла Југославија, а након три године и Црна Гора је прогласила сопствену самосталност.

Све у свему, нити је било лако нити су досадашњи резултати завидни.

Гледано из садашње перспективе, неки аналитичари сматрају да је растурање Србије и Црне Горе било неминовно. Други, пак, мисле да је у српско-црногорско заједништво требало уложити знатно више труда.

Иако свестан да је процес распада Југославије било тешко зауставити, Душан Лазић, члан Форума за међународне односе и дугогодишњи дипломата, каже да је, можда, било могуће сачувати ту заједницу, да је било више толеранције и уважавања интереса једне или друге федералне јединице, као и више спремности да се разради стратегија економског развоја.

– Државна заједница је представљала фазу агоније за коју је боље да је завршена – тврди, пак, проф. Иво Висковић, са катедре за међународне односе Факултета политичких наука у Београду.

Без обзира на то шта је могло бити или није могло бити са СЦГ, чињеница је, међутим, да две земље данас међусобно договарају међудржавне споразуме. А, Србија бије своју другу битку, опет у вези са интегритетом земље. Тренутно, настоји да Међународни суд правде оцени легалност једнострано проглашене независности њене јужне покрајине, уверена да ће се са Приштином потом наћи за преговарачким столом.

Према мишљењу проф. Висковића, „постоји велика могућност” да се то догоди „али не и апсолутно извесна”. Две су варијанте које би могле да доведу до тога: једна, да наша иницијатива успе, а друга „која се не може искључити”, да ситуација на терену буде таква да Косово заиста не може да функционише као једна држава са легитимном влашћу на једној територији. То би онда довело до потребе да се Србија пита и тражи компромис, како би се ствар рашчистила, као што је, рецимо, било у случају Трста или у неким другим ситуацијама у свету.

Наглашавајући да је у ранијим преговорима који су вођени око Косова акценат био на територијалном питању, што је, иначе природно, Лазић сматра да је питање положаја неалбанаца на Косову било потпуно маргинализовано. Он је, стога, уверен да ће, пре или касније, морати да дође до дијалога између Београда и Приштине и да се превасходно разговара о проблемима који се односе на услове живота и рада Срба на Косову. – Политика Србије није овом важном питању – каже он – посветила адекватну пажњу. То, по његовим речима, најбоље показују „разне финансијске злоупотребе”, попут оних у којима су средства за Косово додељивана по партијској линији, а не на основу потреба људи у Покрајини.

Косово се, у последње време врло учестало, помиње и у вези са нашим чланством у ЕУ, које је, иначе, још далеко. Многи су, заправо, уверени да тог чланства неће ни бити ако Србија претходно не призна независност своје јужне покрајине.

– Улазак Србије у ЕУ не може бити условљен признавањем независности Косова – изричит је проф. Висковић, наводећи чињеницу да је за такву одлуку у ЕУ неопходна једногласност држава чланица. А, то даље значи да би са таквом одлуком морале да се сложе и оне земље које су против признања независности Косова и које Косово саме нису признале. – Нама је Кипар рекао, и то је свима познато, да чак и кад би Србија одустала од свог става, они не би одустали од тога да неће да признају независност Косова – наглашава он.

Истини за вољу, званична политика ЕУ, бар за сада, не поставља као услов признавање Косова за улазак Србије у ЕУ. – Мислим да ће се таква политика и даље наставити, а то нам пружа шансу да заиста држимо та два питања одвојена, да у следећем периоду настојимо да правним, политичким и дипломатским путем, остварујемо свој интерес у вези са Косовом – каже Лазић.

С друге стране, многи примећују и да ми, за разлику од других земаља које су упрегле све снаге у остваривање својих европских циљева, недовољно брзо радимо на испуњавању услова које нам поставља ЕУ. Рецимо, дешава нам се да закони важни за укидање виза нашим грађанима за путовање у европске земље месецима чекају на усвајање.

Али, Србија има и посебан услов у преговорима са Бриселом – сарадњу са Хашким трибуналом. Без обзира на то што је показала политичку вољу и спремност за ту сарадњу, Лазић мисли да ова влада „мора да учини напор да тај процес заврши, да се оптужени Младић и Хаџић нађу пред судом у Хагу”. Јер без тога, тешко можемо да рачунамо на неки успешан пут и остваривање наше европске политике.

Кад је реч о европској интеграцији, овде се, из године у годину, веровало да ћемо знатно брже него што јесмо прескакати „европске степенице”. Сетимо се, некадашњи премијер Зоран Живковић 2003. говорио је да је могућ пријем Србије у ЕУ 2007. Данас, представници власти поручују да ћемо добити статус кандидата за ЕУ следеће године.

– Ту смо изгубили пуно времена и направили доста грешака. Неке ствари су објективне, посебно у вези са изручењем Хагу, што је, наравно, било тешко схватљиво Западу, и што се показало као велики проблем унутар земље – примећује Висковић, који наглашава и да је део постпетооктобарских очекивања која се односе на спољнополитичке циљеве ипак испуњен. Кад би повукао црту, закључио би, како каже, да је оно што је био примарни циљ, а то је повратак у међународну заједницу, најбрже остварено, али да је успех изостао управо у ономе за шта се веровало да ће ићи много брже, у европским интеграцијама пре свега.