Šta mogu da nam kažu osam godina u istoriji ekonomije jedne male zemlje, kakva je Srbija, pogotovo ako se vežu za preloman politički trenutak kakav se zbio 5. oktobra 2000? Politika je učinila svoje. Kao veliki prasak, ali privreda i ekonomija zemlje to nisu. Ni izbliza. Promene u njima dešavaju se mnogo sporije i ne uvek uzlaznom linijom.

Statistika će reći da je bruto domaći proizvod rastao po stopi od oko šest odsto. Koliko je to? Jedni će reći – nedovoljno za ono što nam treba, jer još jurišamo za učincima iz 1989. i ako želimo u Evropu moramo se izboriti za još koji postotak. Navešće primer Kine koja već godinama ima dvocifrene stope rasta društvenog bogatstva. Raste industrijska proizvodnja, ali još nije dostignut nivo iz 1998. Drugi će primetiti da se iz „porušene i spaljene kuće, bez vrata i prozora” nije moglo izvući više i da to nije tako rđav rezultat.

Podaci će, takođe, kazati da su plate višestruko veće i da se za njih može mnogo više kupiti. Da, ali je prima mnogo manji broj radnika. S ubrzanom privatizacijom i restrukturisanjem preduzeća opao je broj zaposlenih. Tačno, ali smo zato dobili, pohvaliće se drugi, na izvanrednom rastu produktivnosti od bezmalo 15 procenata. Privatizacija je pri kraju. Jeste, jer smo prodali sve što je vredelo. Šta sa lošim firmama? Ko će njih da kupi? Došli su stranci. Deo smo svetskog tržišta. Da, ali sve je manje naše robe na domaćem tržištu, a kupovna moć sporo raste. S prosečnih 320 evra ne može se sastaviti početak s krajem meseca. Plate su male, ali neuporedivo veće nego u jesen 2000. i ondašnjih tridesetak maraka.

Privatizacija i rast produktivnosti doprineli su izuzetnom rastu izvoza od oko 28 procenata i pored osetnog malaksavanja kursa evra koji ide na štetu izvoznika. Jeste, ali uvoz je i dalje dvostruko veći od izvoza, pa trgovinski i platni deficit prete novim neravnotežama. Trošimo više nego što stvaramo. Sve smo dužniji. I kao država i kao građani. Istina je, ali te obaveze uredno izmirujemo i ne preti nam dužnička kriza. To, uostalom, čini i ceo svet. Ulice su nam pune novih automobila. Tačno, ali nam je i dalje prosečna starost voznog parka oko 14 godina.

Inflaciju smo, sa 100, sveli na desetak procenata. Uspeh? Bez sumnje, ali smo i dalje zemlja koja „prednjači” po inflaciji i još ne ume da se izbori sa njom. Cene jesu problem, ali je mnogo bitnija ukupna makroekonomska stabilnost. Na korak smo od ujedinjene Evrope. Stižu i veliki investitori poput „Fijata”, a priliv stranih direktnih investicija od oko četiri milijarde dolara, o kojima pre osam godina nismo mogli ni da sanjamo, omogućiće nam veći broj radnih mesta, viši standard, veći nacionalni kolač kojim ćemo, opet, moći da lakše izmirujemo penzije.

I tako u krug. Sadašnjost merimo prošlošću, ali bogatiju budućnost, ili bar dostizanje one imućnije prošlosti, još ne naziremo. Srbija i dalje nema nikakav dugoročan razvojni projekat za deset, 20 ili 50 godina. Još se batrgamo sa tek minulim i aktuelnim problemima. Hag i sudbina Kosova i Metohije ostaju noćna mora za priključenje EU…

Svakom pokazatelju može se naći kontraargument. Jednostavno, sve je moglo biti i bolje. Ali, nije. Tako je kako jeste. Osam godina nije malo u ljudskom veku, ali za ekonomiju Srbije, s kojom se „uspravila” 2000, ni tako puno da bismo se mogli svrstati u svet razvijenih zemalja. Mi, ipak, nemamo – naftu. Moramo da je kupujemo po sve višim cenama. Čekamo ruski gas. Obećan je gasovod, dugoročna sigurnost u snabdevanju, ali smo jeftino, kažu, prodali NIS. Srbija je i dalje tehnološki nerazvijena zemlja. Nisko stoji i na lestvici zemalja po stepenu konkurentnosti svoje privrede, ali je zato visoko na listi kojom seizražava korupcija.

Ekonomska slika Srbije od 5. oktobra 2000. do danas poprilično je drugačija, ali su obrisi starih nevolja i dalje veoma uočljivi. Statistika će reći suvim jezikom brojki šta se u međuvremenu dogodilo. Političari na vlasti će isticati dobre i ublažavati loše signale, a oni u opoziciji „gađati” samo u rđave. Ipak, svako od nas svoj osećaj standarda meriće sopstvenim aršinom – količinom novca u džepu ili na tekućem računu, nadom da će doći do sigurnog i bolje plaćenog posla ili strepnjom da ne izgubi sadašnji. Biće i onih kojima je pre osam godina bilo bolje. Uz crkavicu u preduzeću, koje ne radi, na sivom tržištu su prodavali gorivo ili cigarete i imali više para danas sa oskudnim primanjima na berzi rada ili u penziji.

I to je život koji se nikakvim statističkim merilima ne može iskazati i izračunati. Ekonomija ima svoja pravila i logiku koji se ne moraju uvek poklopiti i udenuti u našu svakodnevicu.