Шта могу да нам кажу осам година у историји економије једне мале земље, каква је Србија, поготово ако се вежу за преломан политички тренутак какав се збио 5. октобра 2000? Политика је учинила своје. Као велики прасак, али привреда и економија земље то нису. Ни изблиза. Промене у њима дешавају се много спорије и не увек узлазном линијом.

Статистика ће рећи да је бруто домаћи производ растао по стопи од око шест одсто. Колико је то? Једни ће рећи – недовољно за оно што нам треба, јер још јуришамо за учинцима из 1989. и ако желимо у Европу морамо се изборити за још који постотак. Навешће пример Кине која већ годинама има двоцифрене стопе раста друштвеног богатства. Расте индустријска производња, али још није достигнут ниво из 1998. Други ће приметити да се из „порушене и спаљене куће, без врата и прозора” није могло извући више и да то није тако рђав резултат.

Подаци ће, такође, казати да су плате вишеструко веће и да се за њих може много више купити. Да, али је прима много мањи број радника. С убрзаном приватизацијом и реструктурисањем предузећа опао је број запослених. Тачно, али смо зато добили, похвалиће се други, на изванредном расту продуктивности од безмало 15 процената. Приватизација је при крају. Јесте, јер смо продали све што је вредело. Шта са лошим фирмама? Ко ће њих да купи? Дошли су странци. Део смо светског тржишта. Да, али све је мање наше робе на домаћем тржишту, а куповна моћ споро расте. С просечних 320 евра не може се саставити почетак с крајем месеца. Плате су мале, али неупоредиво веће него у јесен 2000. и ондашњих тридесетак марака.

Приватизација и раст продуктивности допринели су изузетном расту извоза од око 28 процената и поред осетног малаксавања курса евра који иде на штету извозника. Јесте, али увоз је и даље двоструко већи од извоза, па трговински и платни дефицит прете новим неравнотежама. Трошимо више него што стварамо. Све смо дужнији. И као држава и као грађани. Истина је, али те обавезе уредно измирујемо и не прети нам дужничка криза. То, уосталом, чини и цео свет. Улице су нам пуне нових аутомобила. Тачно, али нам је и даље просечна старост возног парка око 14 година.

Инфлацију смо, са 100, свели на десетак процената. Успех? Без сумње, али смо и даље земља која „предњачи” по инфлацији и још не уме да се избори са њом. Цене јесу проблем, али је много битнија укупна макроекономска стабилност. На корак смо од уједињене Европе. Стижу и велики инвеститори попут „Фијата”, а прилив страних директних инвестиција од око четири милијарде долара, о којима пре осам година нисмо могли ни да сањамо, омогућиће нам већи број радних места, виши стандард, већи национални колач којим ћемо, опет, моћи да лакше измирујемо пензије.

И тако у круг. Садашњост меримо прошлошћу, али богатију будућност, или бар достизање оне имућније прошлости, још не назиремо. Србија и даље нема никакав дугорочан развојни пројекат за десет, 20 или 50 година. Још се батргамо са тек минулим и актуелним проблемима. Хаг и судбина Косова и Метохије остају ноћна мора за прикључење ЕУ…

Сваком показатељу може се наћи контрааргумент. Једноставно, све је могло бити и боље. Али, није. Тако је како јесте. Осам година није мало у људском веку, али за економију Србије, с којом се „усправила” 2000, ни тако пуно да бисмо се могли сврстати у свет развијених земаља. Ми, ипак, немамо – нафту. Морамо да је купујемо по све вишим ценама. Чекамо руски гас. Обећан је гасовод, дугорочна сигурност у снабдевању, али смо јефтино, кажу, продали НИС. Србија је и даље технолошки неразвијена земља. Ниско стоји и на лествици земаља по степену конкурентности своје привреде, али је зато високо на листи којом сеизражава корупција.

Економска слика Србије од 5. октобра 2000. до данас поприлично је другачија, али су обриси старих невоља и даље веома уочљиви. Статистика ће рећи сувим језиком бројки шта се у међувремену догодило. Политичари на власти ће истицати добре и ублажавати лоше сигнале, а они у опозицији „гађати” само у рђаве. Ипак, свако од нас свој осећај стандарда мериће сопственим аршином – количином новца у џепу или на текућем рачуну, надом да ће доћи до сигурног и боље плаћеног посла или стрепњом да не изгуби садашњи. Биће и оних којима је пре осам година било боље. Уз цркавицу у предузећу, које не ради, на сивом тржишту су продавали гориво или цигарете и имали више пара данас са оскудним примањима на берзи рада или у пензији.

И то је живот који се никаквим статистичким мерилима не може исказати и израчунати. Економија има своја правила и логику који се не морају увек поклопити и уденути у нашу свакодневицу.