Последњи у низу покушаја да се заузда мултимилијардерски фармацеутски лоби десио се пред сам распуст законодаваца на вашингтонском Капитол хилу. Пре него што су отишли на летњу паузу, покушали су да законом спрече одлагање производње јефтинијих генеричких лекова. Фармацеутске куће које на тржиште изнесу неки нови лек имају, наиме, право да на тај свој патент држе монопол све до истека петогодишњег или десетогодишњег рока.

Уобичајила се, међутим, пракса да се конкурентској кући која после законског рока за монопол покуша да из оригинала изведе много јефтинији генерички лек (истог састава и дејства само без оригиналног бренда) дају огромне суме новца, како би добровољно одустала од овог покушаја и како би оригинални лек остао незаменљив на тржишту. Тако профитирају обе компаније а пацијент преплаћује и онако баснословне здравствене услуге.

Али, када је у уводнику најугледнијег америчког дневног листа поздрављена ова мера, одмах се јавио фармацеутски лоби који преко својих представника покушава да убеди јавност како су „незграпне регулације” са Капитол хила пре свега штетне за потрошаче, јер ће, по њиховом, они морати да чекају на исходе бескрајних судских спорова.

Афера је избила и у јуну око хемотерапије људи болесних од рака. Испоставило се да су лекари, суочени с помањкањем профита од једног лека, за двадесетак посто повећали број инјекција које убризгавају оболелима од канцера плућа, него у време када је тај производ био профитабилнији. Мањак профита надокнађивали су повећањем количине.

Поље за лов на профит је нарочито широко за спектар болести чије потпуно излечење није могуће или траје деценијама. Сида, рак, леукемија, депресија, све врсте психоза, шизофренија… Лекови су јако скупи, издају се само на рецепт, резултати терапије су климави, а људи су спремни да дају све чак и ако су шансе за опоравак мале.

Индустрија антидепресива у САД тешка је 20 милијарди долара годишње. Таман је једном леку патент на истеку, а лансирају се нови резултати истраживања по којима се најзад испостави да он и није био нарочито делотворан и да је чак имао недозвољиве ризике. Тако се недавно испоставило да се код једног „лека за адолесцентску депресију” у првим недељама употребе јављао ризик од самоубиства и појачане агресије. У међувремену, иста компанија излази на тржиште с новим производом и новом причом о његовој делотворности.

А рекламе на телевизијским каналима су тек хит за себе. Прво се прикаже пријатни смешак, види се да се жена потпуно препородила откако узима дотичне таблете, музика је дивна, стан уређен, напољу ћарлија ветрић, цвркућу птичице, а онда спикер на брзу брзину изрецитује што монотоније и безличније оно што нико не жели да саопшти нити да чује, али што се мора по закону: Од овога вам се може зачепити артерија, може да дође до аритмије и до престанка рада срца…

Кад се новинари реше да се упусте у дуготрајни истраживачки посао у трагању за егзактним и веродостојним подацима, они или добију Пулицера, како је то постигао шездесетогодишњи уредник „Њујорк тајмса” Волт Богданић (рођен у Чикагу), или се њихов труд заврши крајње релативним резултатима без опипљивих доказа. Богданић је свог Пулицера (2008) добио заслужено јер је успео да докаже да је супстанца која је уграђивана у лек за разређивање крви проузроковала смртне случајеве на четири континента.

Ова супстанца је, испоставило се, била увожена из Кине као замена за један скупљи састојак, али је за њено откривање потребна софистициранија лабораторијска техника од оне коју су тада примењивали Американци. У међувремену, стижу нови лекови, а они који више нису баш у тренду извозе се по нижој цени…

Реч мафија слабо се, међутим, користи када је реч о некој процвалој профитабилној индустријској грани. У Америци је у употреби термин лоби. Не крије се да је фармацеутски, уз онај за ношење оружја, један од најмоћнијих лобија који је пружио своје пипке и у највишу политику.