Панчево – Када су почетком јануара ове године радници панчевачке „Азотаре” тадашњем директору фабрике Вујадину Јанковићу блокирали улаз у канцеларију, захтевајући да изврши налог министра за рад и социјалну политику и да им се исплате најмање две заостале плате, заступник литванско-српског конзорцијума, у чијем је власништву била „Азотара”, гневно је узвратио: „А Љајић вам је обећао плате, па нека их онда он и исплати”.

Овај мали инцидент још једном је показао да се у овим трусним временима оштећени најрадије позивају на ауторитет државе, доживљавајући је као „сиротињску мајку”, а заштитника у њој виде и газде, тражећи од ње да умири незадовољне раднике. Али не бива да она удовољава и једнима и другима, па ето невоље.

После мучног „развода” „Азотаре” и литванско-српског конзорцијума, држава је, уместо да покуша поновну продају нашег највећег произвођача вештачког ђубрива, дала налог Јавном (што ће рећи свом, државном) предузећу „Србијагас” да као највећи поверилац преузме „Азотару”. Милан Ивовић, председник Самосталног синдиката „Азотаре”, делује врло убедљиво када каже да „у овом тренутку, под било ким другим, осим ’Србијагасом’, не бисмо опстали”. По Ивовићу, а то мишљење дели и већина запослених, ваљало је да држава у време продаје „Азотаре” бира између два друга конкурента изабраном литванско-српском конзорцијуму, али, нажалост, изабрани су они којима је фабрика била „превелик залогај”.

„Сада, логично је да ’Србијагас’ покуша да нас врати из мртвих, ако ништа оно зато што је то једини начин да наплати ’Азотарин’ дуг за утрошени гас и обезбеди доброг купца, јер ова фабрика лети прихвата 60, а зими 10 до 15 одсто целокупне потрошње гаса у Србији”, вели Ивовић.

За „подржављење” Министарству за економију и регионални развој пријавила се пре више месеци и панчевачка Индустрија стакла, али одговора још нема. После три безуспешна покушаја продаје некада највеће југословенске индустрије равног стакла, на аукцијама и исто толико неуспешних тендера, призвана је држава у помоћ.

„Позвали смо државу да каже колико коме дугујемо и изврши конверзију дуга у власништво стакларе. Парадоксално је, али истинито, да је скоро 80 одсто ове фабрике сада друштвено, иако такво власништво више не постоји. И у нашем случају, као и код ’Азотаре’, више од половине дуга, тешког неколико десетина милиона евра књижимо ’Србијагасу’. Како ће Агенција за приватизацију решити овај Гордијев чвор, видећемо, али, у сваком случају следећи потез је на држави”, каже Емилијан Лупулеску, директор панчевачке Индустрије стакла.

Пре неколико месеци појавила се нада за преосталих 226 стаклараца у виду сасвим специфичне „државне понуде” за куповину. Град Панчево откупио је тендерску документацију некадашњег гиганта, али је, после два одлагања рока за достављање понуда, локално руководство, из никада необелодањених разлога, одустало од те за чудне куповине.

Ипак, од свих дешавања у панчевачким мамут фирмама, пажњу јавности су у последње време највише привукла догађања у „Петрохемији”. Златко Бекић, председник синдиката „Правда” у овој фабрици, има врло сликовит израз за узроке „Петрохемијиног” дуга који дебело премашује сто милиона евра. Каже, док су и НИС и „Петрохемија” били у државним рукама, било је то „народно весеље” – нико никоме ништа није плаћао. Онда су НИС преузели Руси и испоставили рачун за неплаћену сировину. У „Петрохемији” се немилице трошило на плате и донаторства, све са мишљу да ће постати део НИС-а, па ће се дугови некако у кући „испеглати”. Руси су, међутим, уместо „Петрохемије” затражили паре, и ето невоље.

„Било смо и ми за брзу приватизацију ’Петрохемије’, али сви смо, и ми и држава, знали да нико неће фабрику чији дугови премашују вредност њене имовине”, каже Бекић. Иако су спорења између синдиката „Правда” и Самосталног стална, у овом случају и председник овог другог – Миша Фарага – дели мишљење колеге Бекића. Држава ће ових дана дати милијарду динара да „Петрохемија” стартује. То је био једини начин да се избегне да машине највећег извозника (и донедавног губиташа) не прекрије рђа.

Додуше, у случају „Азотаре” и „Петрохемије” држава је показала да је веровање у „сиротињску мајку” сада већ ствар прошлости. Запосленима у обе фабрике плате су преполовљене, а на више од тога могу рачунати само ако буде профита. То је крај синдикалног, на овим просторима дуго негованог, сна о држави која „тутне” свуда где затреба.

Миодраг Шашић