Позови државу ради спаса од банкрота
Нова закрпа на старој хаљини
Србијом и њеном економијом одавно влада некреативна деструкција – предузећа пропадају, нова се не рађају, а радници, који су изгубили посао, поготово старији, тешко га поново могу наћи, па сви хрле држави у загрљај
Капиталистичка држава, бар у теорији, никада не интервенише како би спасла власнике или радна места у приватном предузећу. Предузећа пропадају, али на њихово место долазе нова и виталнија. Пропаст предузећа је део тржишног процеса који Јозеф Шумпетер, аустријски економиста прве половине 20. века, назива креативном деструкцијом.
Модерна држава снажно је развила своје социјалне функције, али оне се не исцрпљују преузимањем предузећа већ креирањем социјалне мреже која брине о незапосленима покушавајући истовремено и да их оспособи за послове за којима постоји тражња. Данска, на пример, то сјајно ради.
Држава има финансијске обавезе искључиво према предузећима чији је власник. С друге стране, она има обавезу и према економској стабилности система, па ће увек бити приватних предузећа чија се пропаст не може дозволити. То се најчешће односи на произвођаче стратешке робе и услуга или, ређе, на предузећа која за себе везују велики број коопераната и чија би пропаст имала тежак ланчани ефекат. Велике банке су сличан случај јер би њихово пропадање могло угрозити финансијски систем. Државе у таквим ситуацијама најчешће прибегавају национализацији – привременој или трајној.
Опсег и врста допустивих државних интервенција регулисана је правилима Светске трговинске организације којима се штите основни принципи фер конкуренције. Агресивна државна интервенција каква је данас на сцени одступа од описане праксе и толерише се само због дубине кризе. Реч је о изузетку, а не о правилу. И у том изузетку има правила, па државе најчешће преузимају власништво над финансијским институцијама (у целости или делимично), али то не чине у индустријском сектору.
Србија је специјалан случај – њеном економијом одавно влада некреативна деструкција. Предузећа пропадају, али нова не долазе на њихово место. Радници, који су изгубили посао, поготово старији, тешко ће га поново наћи. Србија има социјалне програме, али су они преслаби и отуда је схватљив захтев и притисак да држава помогне. Ово није само социјалистички атавизам, већ и егзистенцијални вапај људи који су на ивици опстанка без икакве наде и перспективе. То што међу штрајкачима има и лењиваца који злоупотребљавају систем не мења суштину проблема.
Огроман број људи, који је остао без посла, храбро се упушта у предузетничку авантуру и кроз услужни сектор себи обезбеђује егзистенцију. То је далеко најуспешнији део домаће транзиције, али услужни сектор не може преузети целокупну армију незапослених. Економија нема потребу за стотинама хиљада таксиста, малих трговаца, кафеџија, пекара, занатлија, итд… Постоји граница ширења услужног сектора и он не може амортизовати потпуно индустријско потонуће.
А управо је тај вишегодишњи процес индустријског пропадања сада ескалирао. Влада је суочена са ефективно банкротираним предузећима и таласом штрајкова, па покушава да национализацијом ублажи проблеме. То не мора нужно бити лош корак и држава није лош власник по дефиницији. У свету постоји велики број одличних државних предузећа.
Проблем је што српска држава своју власничку функцију не врши одговорно допуштајући да њена предузећа гомилају колосалне губитке и да уместо привредним служе социјалним или партијским циљевима. Неспособност државе да управља оним што већ има или да реализује инвестиције за које су одобрена средства сасвим су довољан разлог за скепсу јавности према предузетничким иницијативама владе.
Због тога држава мора јасно показати да њене мере имају чврсто и логично економско утемељење, да су одлуке донете на бази професионалне анализе, да су спремни планови, кадрови и средства за оздрављење предузећа која се национализују. У противном, све ће бити само већ виђена демагошка предизборна импровизација.
Али прво и најважније, економска и политичка елита морају ући у срж проблема и објаснити анализом, а не фразом, због чега је домаћа индустрија у вишегодишњем колапсу и зашто у Србији сви желе да тргују и продају, а нико да производи. Србији је потребна радикална реформа система – не вреди више стављати „нову закрпу на стару хаљину”.
Финансијски консултант из Лондона
Последњи коментари
St-1: Али прво и најважније, економска и политичка елита морају ући у срж проблема и објаснити анализом, а не фразом, због чега је домаћа индустрија у вишегодишњем
колапсу Kom-1: Ah, ne. Analiza je bila neophodna pre 10 godina u svrhu sprecavanja kolapsa, koji sada sledi. Sada treba shvatiti stanje resursa (RAD, pa onda novac), i tome prilagoditi VANREDNE MERE("nestandardne",
koje ce napokon dati sistem, koji "teoretski" stabilno funkcionise). Analiza je kratka i jednostavna: sadasnje stanje resursa je posledica 1.grupa: a) bombardovanja (unistenje infrastrukture), b) prodajom akomulacije prikupljane minulih decenija ("niciji novac"), koji se u ekonomiji javio kao stvarni novac. Ali, ne kao
"nepresunsi izvor". 2 grupa: umesto da je placena ratna odsteta, R Srbija se enormno zaduzila (efektivno, kao da smo sami porusili infrastrukturu - samo sto je to NATO "strucno" uradio umesto nas). Na taj nacin, teoretski je nemoguce postici potrebnu strukturu i obim prozivodnje-usluga (dobija se "nakazna" struktura). Stav-2: и зашто у Србији сви желе да тргују и продају, а нико да производи. Србији је потребна радикална реформа система – не вреди више стављати „нову закрпу на стару хаљину”.Kom-2: neminovno. Samo, upotrebljen je "neprecizan" termin: radikalna reforma FINANSIJSKOG sistema. (precizno definisnje uloge NBS, a ne, nikako promena politicko-ekonomskog sistema!).
R Srbija ce biti unistena "monetarnom destrukcijom". Znaci: a)NBS mora da zastiti od monetarne destrukcije b) politicko-ekonomski sistem dobija prostor za normalno funkcionisanje (momentalno se uocavaju gubici od "neangazovanog" ljudskog rada-hiljade visokoobrazovanih strucnjaka, visoko-kvalifikovanih radnika, nisu angazovani (a posledica je "zelja da svi trguju"-pa razume se, kada nista ne znaju da rade, a to lako donosi novac). Zato, pod uslovom, da se shvati (specificna, jasno definisana i striktno realizovana) uloga NBS, shvatice se, da su resenjea u DOMENU VREDNOSTI LJUDSKOG RADA, a ne vrednosti i kolicine robe (pa na tome bazirati "vanredne mere", i moderan sistem 21 veka). Resenje je "dvodelno". sto, razume se, priproste elite ili nece shvatiti, ili nece shvatiti
"dvoslojnost" resenja (uglavnom zbog pohlepe i egoizma). CB Napomena: Analogno, problem-resenje, je, u osnovi, i u razvijenim zemljama, i izazvace katastrofu, iz identicnog razloga neshvatanje "dvoslojnosti", gramzivost i pohlepa.(razlika je samo sto destrukciju izaziva visak novca, a kod nas, manjak). Relacija roba=+/- novac.(pri cemu je izmesan inflatorni novac, banakrski, nepostojeci sa legalnim statusom, i novac iz ekonomije, stvarni novac). To, jednostavno, ne moze da fukcionise.
Zgodno je, osvrnuti se, na Orvelovu 1984-tu. Samo, treba shvatiti, da se ne radi o politicko-ekonomskoj destrukciji, nego o MOENTARNOJ DESTRUKCIJI (posledica plasmana kreditnog nvca), sto se javlja kao "generator" protivrecnsoti u politici i ekonomiji, sto zatim, kolapsira u "konc-logor" (fuzija politicko-ekonomske diktature). Oh, pa nije sam Marks ovo shvatio (i samouvereno tvrdio, da ce "komuizam pobediti"). Samo, ne "komunizam", kao "drzava balgostanja", nego, kao oblik apsolutne (politicko-ekonomske) diktature, sto se spontano zavrsava na najnizim civilizacijskim nivoima. Jednostavno, to ne moze da funkcionise, a ni slucajno, ne moze dati napredak. Sto je i logicno: sistem, koji gradi relacije na bazi vrednsoti robe (pa ljudski rad poprima osobine robe, zbog kompatibilnsoti), moze da funkcionise, samo pod uslovom, da vrednsot ljudskog rada tezi nuli. Neophdan je potpuno novi sistem, koji ce uvazavati vrednost kvaliteta ljudskog rada, pri cemu se trziste (robe, usluga), javlja kao regulator, koji definise potreban kvalitet i kolicinu ljudskog rada. Sada imamo "prosecnu ravnotezu", koja je efektivno balans viska (nepotrebnih) proizvoda i manjka neophodnih
proizvoda (usluga).Takva je situacija i sa vrednovanjem
kvaliteta vrednsoti ljudskog rada(kolicine i kvaliteta)
- balans se uspsotavlja "prosecnim" precenjivanjem i podcenjivanjem vredsnoti rada.