Попут других земаља, Влада Србије у овој кризној години примењује низ нестандардних и ванредних мера како би ублажила негативне последице светске економске кризе. У уверењу да већ у наредној години може доћи до постепеног опоравка привреде (према проценама ММФ-а у 2010. годинипредвиђа се раст бруто домаћег производа од 1,5 уместо овогодишњег пада од око четири процента) влада на различите начине,укључујући и привремено преузимање власничке контроле,покушава да одржи у животу један број великих предузећа,јер процењује да у посткризном периоду могу самостално да наставе да производе, извозе и одрже продуктивна радна места.

Истовремено, показало се да у једном броју предузећа, приватизациона процедура није испоштована и да нови власници не испуњавају основне обавезе према запосленима. У случајевима где је таква ситуација очигледна, држава, као организатор и реализатор приватизационог процеса, опет не може да седи скрштених руку већ да одговарајућим мерама,а у неким случајевима и преузимањем дела власништва (као залог) обезбеди да се запосленима повеже радни стаж, обезбеди лечење и преиспита приватизациони поступак и обавезе новог власника.

Показало се, међутим,да су такве активности, у суштини селективне и усмерене на сасвим конкретне случајеве, постале прави „окидач” за све чешће и гласније захтеве за масовним подржављењем приватизованих предузећа. Резонзапослених у привреди своди се, отприлике,на следеће: где је држава газда –зиме нема. Посао је сигуран, отпуштања нема, плата је гарантована, а ако буде губитака,ту субуџет, субвенције, кредити који ће неко други да отплаћује.

Потпуносам уверен да већина запослених у привреди уопште не размишља тако. Нису ни радници нити њихове синдикалне вође толико наивни и неупућени да заиста верују у неку свеопшту национализацију, државне планске комисије и партијске кадрове у предузећима који ће нас све одвести у светлу будућност.

Не, овде се прст,заправо,упире на нешто сасвим друго. То је прегломазни и прескупи јавни сектор. У многим областима јавног сектора, где је држава послодавац,а порески обвезници финансијери,злоупотребљава се чињеница да се ту не могу применити класични тржишни критеријумии профитни циљеви, па се то користи као алиби за прекомерна запошљавања, измишљене послове, пристојне плате без правог оцењивања остварених резултата, по ценувеликих трошкова који се често не могу оправдати, а сигурност радног места неретко је заштићенапартијском подршком. Испада да се јавни сектор бави некаквом вишом друштвеном мисијом коју не треба дирати нити проверавати, а да увођење неких промена или,не дај боже,реформи једноставно није потребно. Колико је то тешко уверила се и садашња влада када је у пролеће,поводом договора о новом аранжману са ММФ-ом,увела неке краткорочне мере како би умањила овогодишњи фискални дефицит.

Ту не помажу много ни стална упозорења економиста да је јавни сектор у Србији у поређењу са сличним,а поготово у односу на остварени бруто домаћи производ по становнику, једноставно превелики и прескуп и да у наредном периоду економска и фискална моћ привреде и грађана неће бити довољнеда такву државу финансирајунити се додатним задуживањем тај проблем може одлагати унедоглед.

Управо објављена ранг-листа земаља према међународној конкурентности, где је Србија опет пала за неколико места, показује да је један од главних узрока таквог стања политичка нестабилност. А њена суштина одраз је, пре свега,економске и социјалне нестабилности. Битан фактор те нестабилности јесте неравноправан положај запослених у приватном и јавном сектору. Сви морају бити стављени у исти положај укључујући и сношењеризика за радно место и висину плате. Не само републички буџет,већ целокупна јавна потрошња морајубити предмет ригорозне контроле парламента и јавности на основу независних ревизорских извештаја. Тек тада ће се створити шира друштвена подршка без које се не могу спровести неопходне и често болне реформе јавног сектора које једино доводе до трајних и суштинских уштеда и рационалности,а тиме и ефикасније и јефтиније државе.

Предлози о могућим правцима реформе јавног сектора у Србији,који долазе са стране, као што је недавно објављен документ Светске банке, добро су дошли и солидна суоснова да се о свим тим предлозима спроведе стручна и политичка расправа,пре свега,измеђуглавних социјалних партнера –државе, синдиката и послодаваца.

Можемо се са појединим предлозима и решењима слагати или не, али за мене је неспорна главна порука: треба урадити више са мање улагања. У крајњем – пара. То упућује на стратешки правац деловања државе да у свим областима јавног сектора као што сунови модели финансирања и рационализације здравства, просвете и других сектора, рационална употреба капиталних улагања, селективан приступ субвенцијама, ефикасније коришћење државне имовине, боља наплата доприноса, смањивање сиве економије,поједностављење свих могућих инвестиционих процедура и регулатива, брже реаговање правосуђа у заштити својине и уговора... чиме сеповећавапродуктивност иквалитет њених јавних функција. Зато нам је потребно, ма колико то рогобатно звучало, „потржишњење”државе уместо подржављењапривреде.

Професор Економског факултета у Београду и саветник председника владе Мирка Цветковића

Др Јуриј Бајец

-----------------------------------------------------------

Укратко

• Имамо државни апарат за аутогено заваравање.

• Не би било страшно што држава меша своје прсте у све сфере, да ти прсти нису лепљиви.

• Држава то сам ја –овика министар.

И ја, и ја – повикаше и други министри.

• Влада је као филхармонија. Све диригент до диригента.

• Продајмо државни апарат и купимо апарате за гашење овог пожара.

• Државни органи нису ни за донирање.

Д. Минић Карло