Da bi ostavili utisak na kupce i sebe prikazali kao „reprezentativne”, građevinski investitori neretko iznajmljuju skupe automobile u kojima dolaze na „poslovne” sastanke. Oblače skupa odela koja nisu njihova ili koja su, kao i kola, iznajmili za „posebnu” priliku. Na sastanku sa potencijalnim kupcem stana čiju su izgradnju finansirali, piju skupa pića, a konobarima ostavljaju ne baš zanemarljive napojnice.

Kada se, međutim, otkrije da su nasamarili one koji su poverovali u njihove priče i poslovne poduhvate, ostaju „dužni i ružni”. Mesecima se skrivaju po prestoničkim lokalima kako ih oštećeni ne bi „uhvatili za gušu” i naplatili dugovanja. Kada se nađu pred sudskom porotom zbog krivičnog dela prevare, uglavnom se ispostavlja da su imali „sjajnu priču” koju mogu da smisle samo oni sa bujnom maštom i koja je baš takva kakva je, mnoge navela da u nju poveruju.

U sudskoj praksi, generalno, nema mnogo slučajeva „stambene prevare” ali su, prema rečima Zorana Šešića, sudije i portparola Prvog opštinskog suda u Beogradu, sve češći.

– Više ih je otkad je počela regulacija propisa u oblasti građevinarstva. Najčešće investitor, kada dobije dozvolu da sagradi zgradu sa četiri sprata, sagradi šest, sedam i prodaje ih, iako zna da ne može da ih legalizuje. Kada spor već dođe do suda, utvrdi se da su stanovi neuknjiženi – objašnjava Šešić.

U Krivičnom zakoniku, prema njegovim rečima, ne postoji posebno krivično delo prevare prilikom prodaje stanova. Ovakav način povrede zakona podvodi se pod krivično delo prevare, a u praksi se kvalifikuje kao najteži oblik krivičnog dela. Za najteži oblik prevare, zaprećena je novčana i kazna zatvora od dve do deset godina. Novčana, kao sporedna kazna, ne može da bude manja od 10.000, niti viša od 10 miliona dinara.

– Na sudu je da utvrdi da li je, kada je u pitanju ovo krivično delo, bilo prevarne namere. U momentu stupanja u poslovne odnose sa nekim mora da postoji namera da se neko prevari. Element krivičnog dela prevare je upravo ta prevarna namera. Ako nje nema, radi se o klasičnom građansko-pravnom odnosu. Prilikom odmeravanja kazne, uzima se u obzir visina stečene koristi, da li je okrivljeni vratio korist, kako se ponašao posle izvršenja dela, koji su mu motivi bili, njegova ličnost. U ovim krivičnim delima, kada se utvrdi iznos za koji je neko nekoga prevario, sud je dužan da obaveže učinioca krivičnog dela da oštećenom vrati taj novac. U slučaju da okrivljeni nema novca kojim bi nadoknadio štetu, ide se na postupak prinudnog izvršenja. Znači, popisuje se imovina koju okrivljeni ima, ona se procenjuje, a potom se prodaje na javnoj licitaciji – objašnjava Šešić.

Eventualno rešenje višestruke prodaje stanova moglo bi da bude uvođenje centralnog registra podataka o zaključenim ugovorima o kupoprodaji. U njima bi, pojašnjava Šešić, moglo da se vidi kada je zaključen poslednji ugovor o kupoprodaji u bilo kom sudu.

– Moram da priznam da je u situaciji kada, praktično, nije zakonski regulisano ko može da gradi izuzetno teško da se kupci stanova zaštite. Zemljišne knjige su javne i potencijalni kupci u svakom trenutku mogu da izvrše uvid u njih, odnosno da provere ko je upisan kao vlasnik. To, međutim, nije garancija s obzirom na to da tamo ne piše da li je taj vlasnik nekome prodao stan. Savetujem kupcima da, pre nego što se odluče za kupovinu, provere svu dokumentaciju i raspitaju se ko su ljudi koji prodaju stanove. Iz prakse sam zaključio da je najveći problem sa stanovima u izgradnji – navodi sudija.