Да би оставили утисак на купце и себе приказали као „репрезентативне”, грађевински инвеститори неретко изнајмљују скупе аутомобиле у којима долазе на „пословне” састанке. Облаче скупа одела која нису њихова или која су, као и кола, изнајмили за „посебну” прилику. На састанку са потенцијалним купцем стана чију су изградњу финансирали, пију скупа пића, а конобарима остављају не баш занемарљиве напојнице.

Када се, међутим, открије да су насамарили оне који су поверовали у њихове приче и пословне подухвате, остају „дужни и ружни”. Месецима се скривају по престоничким локалима како их оштећени не би „ухватили за гушу” и наплатили дуговања. Када се нађу пред судском поротом због кривичног дела преваре, углавном се испоставља да су имали „сјајну причу” коју могу да смисле само они са бујном маштом и која је баш таква каква је, многе навела да у њу поверују.

У судској пракси, генерално, нема много случајева „стамбене преваре” али су, према речима Зорана Шешића, судије и портпарола Првог општинског суда у Београду, све чешћи.

– Више их је откад је почела регулација прописа у области грађевинарства. Најчешће инвеститор, када добије дозволу да сагради зграду са четири спрата, сагради шест, седам и продаје их, иако зна да не може да их легализује. Када спор већ дође до суда, утврди се да су станови неукњижени – објашњава Шешић.

У Кривичном законику, према његовим речима, не постоји посебно кривично дело преваре приликом продаје станова. Овакав начин повреде закона подводи се под кривично дело преваре, а у пракси се квалификује као најтежи облик кривичног дела. За најтежи облик преваре, запрећена је новчана и казна затвора од две до десет година. Новчана, као споредна казна, не може да буде мања од 10.000, нити виша од 10 милиона динара.

– На суду је да утврди да ли је, када је у питању ово кривично дело, било преварне намере. У моменту ступања у пословне односе са неким мора да постоји намера да се неко превари. Елемент кривичног дела преваре је управо та преварна намера. Ако ње нема, ради се о класичном грађанско-правном односу. Приликом одмеравања казне, узима се у обзир висина стечене користи, да ли је окривљени вратио корист, како се понашао после извршења дела, који су му мотиви били, његова личност. У овим кривичним делима, када се утврди износ за који је неко некога преварио, суд је дужан да обавеже учиниоца кривичног дела да оштећеном врати тај новац. У случају да окривљени нема новца којим би надокнадио штету, иде се на поступак принудног извршења. Значи, пописује се имовина коју окривљени има, она се процењује, а потом се продаје на јавној лицитацији – објашњава Шешић.

Евентуално решење вишеструке продаје станова могло би да буде увођење централног регистра података о закљученим уговорима о купопродаји. У њима би, појашњава Шешић, могло да се види када је закључен последњи уговор о купопродаји у било ком суду.

– Морам да признам да је у ситуацији када, практично, није законски регулисано ко може да гради изузетно тешко да се купци станова заштите. Земљишне књиге су јавне и потенцијални купци у сваком тренутку могу да изврше увид у њих, односно да провере ко је уписан као власник. То, међутим, није гаранција с обзиром на то да тамо не пише да ли је тај власник некоме продао стан. Саветујем купцима да, пре него што се одлуче за куповину, провере сву документацију и распитају се ко су људи који продају станове. Из праксе сам закључио да је највећи проблем са становима у изградњи – наводи судија.