Најгора врста преваре коју градитељи станова могу да приреде купцима је она која је савршено легална, у складу са уговором пуним, како се тактично изражавају правници, корисних нејасноћа. Зато je у многим случајевима, за сада, немогуће доказати намеру да се купци преваре али модел на који бивају изиграни исувише је сличан да би се тек тако поверовало да је то сваки пут могло бити ненамерно. С обзиром на хаос у српском грађевинарству, ипак, могуће је посумњати да су грађевинци у посао ушли са намером да се уређени станови на време предају купцима али, када дође тренутак да се подмире обавезе и стари дугови према сарадницима са других пројеката и понеком криминалцу који се нашао на услузи, рачуне је немогуће поравнати. Ништа у том колоплету не смета ни ако фирма грца у дуговима и рачун јој је блокиран јер зато се и отварају нова предузећа, власништво жене или деце, или се отворе рачуни на друга имена.

„Како другачије мислите да бисмо пословали”, каже са лукавим осмехом човек из велике грађевинске фирме, која је дуго под блокадом. Алтернативни рачуни су погодни и за посредно исисавање новца у приватне џепове, што нико неће ни незванично да потврди, али преварени партнери, ако је њима веровати, радо причају о томе како су гошћени на јахтама и у викендицама. На званичном рачуну фирме много новца није ни неопходно јер, уместо сопственог улагања или зајма, слађе је црпити новац претпродајом.

Чак ни почетна инвестиција за добијање парцеле не мора бити висока јер многе локације су добијене још пре двадесет година, када су их општине јефтино, неки кажу „за боцу вискија” – делиле на коришћење политички блиским људима, док су остале откупљене од власника страћара и прастарих кућица на њима, по принципу компензације – ти мени плац, ја теби неколико станова када буду завршени.

Тако набављених плацева, тог нагомиланог блага, било је толико да многе фирме и предузетници нису успели да их заврше ни 15 година пошто су им пали у руке. Држали би их они и дуже да 2003. године није први пут прописан рок у којем грађевинске парцеле морају бити приведене намени. Пошто је за толико времена било тешко обезбедити новац за мноштво вредних локација, многи су потражили помоћ такозваних суинвеститора. Под тим називом појавили су се људи који су се грађевином бавили на ситно и неретко им је једина квалификација за ту професију била поседовање пара, зарађених на разне начине, ако не и, како шушкају њихови бивши партнери, уложених за рачун особа које су са оне стране закона, па им није требало да им се име појављује у папирима пре него што новац оперу.

Инвеститор онда уложи своје право коришћења парцеле и прихвати обавезе према Дирекцији за грађевинско земљиште и службама које издају документа и дозволе, као и трошкове за израду пројекта, док на суинвеститору остају расељење и рашчишћавање парцеле и извођење радова. Направљени квадрати се деле, најчешће у сразмери 30:70 у корист суинвеститора, који највише плаћа. Касније се испостави да инвеститор нема пара ни за шта и да једино може дати плац, док суинвеститор плаћа све што треба дати у новцу. Када их питате зашто су то прихватили, суинвеститори слегну раменима и кажу: „До тог тренутка смо превише уложили да бисмо дозволили да посао пропадне, морали смо да одржавамо све у погону, да наставимо градњу и продају да би нам се на крају исплатило.” Да би имали за почетак радова, станове продају пре него што се макар једна лопата нађе на плацу.

Све би још било једноставније да суинвеститор има оперативу способну за извођење радова али и он мора да унајми извођаче, који ангажују подизвођаче. Њих је такође могуће намирити само квадратима, па се повремено догађа да и они добију одобрење да их продају, као и суинвеститор и инвеститор. Тако је могуће да станове и локале у истом објекту продају чак три или четири правна лица натежући и поравнавајући међусобне рачуне.

Кад се послује на тај начин неизбежно је да се рачуни побркају. Невоља почиње када се испостави да је неко од градитеља, или више њих, продао стан пре него што му га је инвеститор пребацио у власништво. Обично му се на терет стави и да је квалитет радова испод стандарда, па му се и уговорена квота квадрата смањује. Зато још неколико његових станова узме инвеститор или нови извођач унајмљен да га замени. Они опет продају те станове правдајући се да нису одговорни што је он преварио купце. Дојучерашњи партнери узвраћају да је то изговор за избацивање из посла јер су станове почели одмах да продају у договору са инвеститором будући да је то био једини извор финансирања. На тој локацији обећана им је и компензација за радове на другим парцелама и онда спорно постане и по неколико хиљада квадрата.

Правници се споре око тога да ли инвеститор, који даје само плац, уопште има веће право над становима када та имовина не би ни постојала без суинвеститора. Њихова следећа дилема је и да ли уопште има потребе да инвеститор преписује станове у некој фази радова када је подела квадрата специфицирана већ анексом уговора.

„Политика” је имала увид у документ којим је извођач доставио инвеститору један списак станова које му треба пренети у власништво а већ су, каже наш извор, били продати купцима који су имали уредне потврде да су исплатили целу суму. Два дана касније, извођач саставља нови списак с којег је избачено неколико станова и убачени су нови. Тај списак антедатира и заводи под истим бројем као претходни и инвеститор га потписује. После се показало да су у те станове усељени људи на име компензације, а од бесних купаца заштитио их је познати, у међувремену ликвидиран криминалац.

На крају је по описаном моделу извођач избачен из посла и део његових купаца је остао без стана. Све то само показује да купци треба да зазиру од свих карика у ланцу.