Izgradnjom deonice od čvora „Dobanovci” do petlje „Orlovača” urađen je samo deo posla, a najava da će drugi deo, koji je još značajniji, od Orlovače do Bubanj-potoka biti završen za četiri godine – nimalo ne ohrabruje. Jer, četiri godine je veoma dugačak rok za deonicu od samo 12,8 kilometara. Bez obzira na činjenicu da posao otežava konfiguracija terena i nekoliko tunela, planirani tempo izgradnje ipak je nedopustivo dug. Samo tri kilometara godišnje! A ova obilaznica, u tome se slažu svi saobraćajni stručnjaci, trebalo je da bude izgrađena odmah po otvaranju autoputa kroz Beograd. Ogroman tranzitni saobraćaj sa teškim kamionima i šleperima znatno je devastirao i most „Gazelu”, čija je rekonstrukcija takođe prioritetno pitanje za grad Beograd i Republiku.

Dovoljno je jednom proći „Gazelom” i videti veliki broj kamiona, natovarenih i pretovarenih šlepera..., koji su glavni krivci za brzo propadanje asfaltne površine. U Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima jasno stoji koje je najveće dozvoljeno osovinsko opterećenje za pojedine kategorije vozila. U svetu na graničnim prelazima postoje teretne vage koje mere osovinsko opterećenje kamiona i nemoguće je da bilo ko uđe, na primer u Austriju, ako je preopterećen. Kazne ne postoje, jer naprosto – nema ulaska. Njihova policija čuva svoje puteve od raubovanja. Da li ste videli negde kod nas da je na bilo kojem putu policija merila pretovaren kamion?

Treba još istaći i najavu da će kilometar dugo očekivane i još nezavršene obilaznice stajati više od osam miliona evra, što je, ako se znaju evropski standardi gradnje kroz težak teren, sa tunelima i vijaduktima, nerealno visoka brojka... I još nešto – o čemu ćete podrobnije čitati u Temi nedelje – završni sloj asfalta na našim putevima u proseku je star 30 godina, iako njegova najvažnija komponentabitumen u najboljem slučaju propada već posle dve decenije.

Zaista je za čuđenje da je moralo da prođe toliko vremena da bi se ovde shvatio značaj dobrih saobraćajnica, kako za privredu, tako i za turizam, koji je neosporno razvojna šansa Srbije. Bez dobrih puteva nema ni gostiju, domaćih, ili stranih, svejedno. Uzalud gradimo skijaške centre poput Stare planine ako do njih ne vode dobre saobraćajnice.

I nisu samo koridori važni. Mnogo je regionalnih pravaca koji su uska grla. Ibarsku magistralu ne treba ni pominjati, to već svako dete zna. Danas njome dnevno prođe više vozila nego autoputem Beograd – Niš. A većina prilaznih pravaca uliva se pod uglom od 90 stepeni, pa je svako isključivanje i uključivanje na „Ibarsku” rizik.

Jedan od najopterećenijih pravaca je i pravac prema Šapcu i dalje prema Loznici i Republici Srpskoj. Ova saobraćajnica nedavno je delimično rekonstruisana, popravljen je kolovoz, ali oni koji tuda svakodnevno prolaze vapiju makar za poluautoputem.

I seoski turizam je razvojna šansa koja zahteva dobre lokalne puteve, od kojih je trenutno većina u vrlo jadnom stanju, iako je dosta deonica popravljeno u prethodnom periodu.

Takođe, mora se voditi računa i o nekim drugim pravcima kojima bi se u međugradskom saobraćaju rasterećivali oni magistralni. Najvažniji je stari put prema Novom Sadu preko Banstola, koji godinama nije popravljan i čije betonske ploče ne dozvoljavaju ni brzinu od 50, 60 kilometara na sat. Nije dobro graditi jedan put a zapustiti postojeći. Slično je i sa pravcem Mladenovac – Topola – Kragujevac…

Ne treba zanemariti ni pokušaje da se naša zemlja zbog loših puteva (i neverovatno visoke putarine, posebno za vozila sa stranim registarskim tablicama) zaobiđe koridorom kroz Mađarsku i Rumuniju, do Sofije i dalje do Turske. Zbog toga je važno brzo raditi, jer ćemo, u protivnom, biti skrajnuti od evropskih saobraćajnih tokova i samim tim ostati bez očekivanih finansijskih efekata koje razvijena putna privreda obezbeđuje.

 Nažalost, osam godina je prošlo od dolaska nove vlasti, osam godina za koje, na ovom planu, nije urađeno mnogo. Dragoceno vreme izgubljeno je u planiranju, dogovaranju, „tenderisanju”, nedoumicama da li puteve treba da gradimo sopstvenim sredstvima, kreditima, ili posredstvom koncesije. Razni ministri zapetljavali su i raspetljavali ove probleme, ali do sada nismo krenuli mnogo dalje od početka. Iako su svi isticali izuzetnu važnost takozvanog Koridora 10 i spajanje sa evropskom mrežom autoputeva, koridora od Horgoša do Novog Sada, ovaj potez još nije završen, nije izgrađen ni autoput od Leskovca do makedonske granice, kao ni od Niša do granice sa Bugarskom. Sve su to kapitalni pravci na evropskoj mapi puteva. Ovako, bez njih, Srbija je praktično crna rupa u sistemu evropskih saobraćajnica.