Стабилни извори прихода који ће омогућити редовну исплату пензија за 1,6 милиона најстаријих у Србији морају да буду обезбеђени наплатом доприноса. То значи да једину стабилност за пензијски систем може да обезбеди раст запослености, а у међувремену ће пензионери морати да прате економску судбину Србије, каже у разговору за „Политику” Гордана Матковић, директор Студије социјалне политике у Центру за либерално демократске студије.

У ком правцу би требало да иде најављена реформа пензијског система, посебно ако се зна да се 35 до 40 одсто пара у овом часу издваја из буџета за исплату принадлежности?

Важније питање је колики су укупни издаци него одакле се пуне, из буџета или из пензијског фонда. Србија се определила за релативно ниске стопе доприноса за пензијско-инвалидско осигурање па самим тим и да део пензијског рачуна покрива из буџета. Ако као показатељ анализирамо удео издатака за исплату нето пензија у бруто-друштвеном производу он је негде око просека Европске уније, међу вишима када се пореди са земљама у транзицији, а међу нижима у поређењу са развијеним земљама.

У реформи морају бити доминантна два аспекта. Најпре на приходној страни, како би се јачом контролом обезбедила већа уплата доприноса, али и на расходној и то у оним сегментима где још има простора за промену система.

На шта у најављеној реформи треба посебно обратити пажњу, како се већ не би дирало у стечена права пензионера?

На кратак рок требало би се усредсредити на промену у делу бенефицираних права, укључујући и адекватну висину доприноса, минималну старосну границу за стицање пензије, као и на пољопривредне пензионера. Свакако се отварају и питања везана за војне пензионере, њихова права и консолидацију војног пензијског фонда с државним фондом.

Предстоји ново реструктурисање јавних предузећа, а самим тим и велики број њих који ће бити проглашени технолошким вишком и отићи на биро. Како за њих сутра обезбедити пензије?

Основно питање је како може да се обезбеди продуктивно запошљавање „технолошких вишкова”.

Како видите ефикаснији начин наплате доприноса?

Један од корака је изградња централног регистра, који би требало да стартује следеће године. Захваљујући томе би и држава и појединци имали бољи увид у домен уплате доприноса, а самим тим и могућност реаговања. Додатно би било важно и да се боље повежу различити контролни механизми државе ради смањења сиве економије.

Постојале су идеја да се рента од градског грађевинског земљишта искористи за пуњење касе, као и да се део акција јавних предузећа до 30 одсто пренесе на пензијски фонд како би га он пласира на берзи. Међутим, ни од тога није било ништа?

То је у основи питање капитализације пензијског фонда и могућих извора прихода за формирање тог капитала. Приликом разматрања саме идеје капитализације пензијског фонда релевантни су одговори на најмање два питања. Прво, да ли држава може да обезбеди изузетно квалитетну менаџерску структуру оваквог фонда и такве услове пословања који би гарантовали да се политика не меша у одлуке о инвестирању.

Друго важно питање је утврђивање извора, односно обезбеђење довољног иницијалног капитала. Мени се чини да је чак касно да се у том смислу и опредељујемо и да је таква одлука требало да се донесе када су постојали потенцијално већи извори за капитализацију, на почетку процеса приватизације, пре поделе бесплатних акција грађанима.

Да ли би имовина фонда могла на неки начин да се капитализује будући да је велики део те имовине саграђен пензионерским динаром?

Према правним тумачењима која су мени била на располагању, пензијски фонд сада не може да потражује делове те имовине јер су се средства трошила по закону. У појединим земљама које су функционисале у капиталистичким економским системима, вишкови су се усмеравали у државне капитализоване фондове, који та средства улажу како би из њих покривали дефиците који могу да настану у будућности.

Различита су искуства земаља која су изашла из транзиције по питању реформи пензијског система. Које је за нас најприхватљивије?

Нема идеалних решења. Са становишта пензионера словеначко искуство је најпозитивније. Словенци су имали избор да се крећу полако, без великих и наглих резова, с обзиром на то да су били на много вишем нивоу развоја на почетку транзиције. Удео њихових издатака за пензије је, међутим, врло висок и они ће морати даље да реформишу свој систем, као и готово све земље у ЕУ.

Како су бивше југословенске републике решиле ово питање?

Све земље су направиле бројне и доста велике резове у оквиру постојећег система, а Хрватска и Македонија су се одлучиле за увођење другог стуба. У већини ових земаља у току је питање даљих реформи и налажења правог баланса између заштите стандарда старих и великих издатка за ове намене.