Ako stvarno nekoga i zanima kako žive penzioneri dovoljno je da ih samo odmeri od glave do pete dok klecavim nogama pokušavaju da se popnu u gradski autobus ili dok obigravaju pijačne tezge u potrazi za što povoljnijim namirnicama. Sasvim je dovoljno baciti oko i na hodnike domova zdravlja, dok u predratnoj odeći stoje šćućureni uza zid i kašlju u maramicu oslanjajući se o stari štap. Mnogi misle: šta će starima novac. Ne izlaze, ne putuju, ne pazare odeću. Lako im je... A retko ko se zapita kako je to kada čoveka punog snage, snova i ambicija pregazi vreme i više nije mlad. Tada ostaje da se živi sa onim što se steklo jer novih početaka nema. Ali, penzioneri kažu da ne bi ni privirili u prevoz, a kamoli u narodne kuhinje, da stvarno dobijaju ono što su zaradili za skoro pola veka napornog rada. Zbog čega je tako? Pitaju se, zar se ne napate i narade dovoljno da u starosti mogu da žive dostojno čoveka.

Životni vek su proveli verujući u moto – radi, tvoje vreme tek dolazi. Radi, vratiće se – ali sada znaju da to od čoveka stvori večitog zaluđenika koji u starosti nema ni za leba. Ono što stvarno dobiju su okoštavanje, osteoporoza, reuma, visok pritisak i holesterol, slabo srce... Samo nigde sigurnosti i snage dok stoje nemoćni pred decom i unučićima.

– Porod je najsvetlija tačka u životu penzionera, a zamislite koliko boli kada deci ne može ništa da priušti. Dok je živ, roditelj ima osećaj da treba da pomaže svoje i čuva pokolenja, a kakvu sigurnost da ponudi sa desetak hiljada dinara. Dosta mladih ne radi, stariji ostaju bez posla, pa se dešava da nekoliko generacija živi pod jednim krovom, iščekujući penziju. Ali pre pristignu računi, jedan za drugim, i kada platimo dug državi, ostane sića. Šesnaest godina nisam priuštila sebi da odem bilo gde, pa mi je TV jedini kontakt sa svetom – kaže Miladinka Tadić, penzionerka iz Sremčice, i objašnjava da je jednom čak i konkurisala za odlazak u banju, ali su prednost imali oni sa primanjima ispod deset hiljada dinara. Kako ih je bilo mnogo, nije više pokušavala.

Penzioneri poput nje, koji žive samo od penzije i pri tom pomažu decu, neće se pojaviti na koncertima i u pozorištu. U odmaralištima ih sigurno nema, retko se zadese po izletištima, još manje se druže u nekom lokalu ili bar poslastičarnici. Kada je lepo vreme, izmile kao mravi po parkovima, prošetaju dva-tri kruga, muški odigraju šah, pa natrag kućama.

Omladina mahom ne razume starije. Jedino što ih kopka je gde su baš našli da idu kad upeče sunce i šta ih je to nateralo da izlaze iz domova na ciči zimi. Mada, nije ih poželjno sresti ni po kiši. Koče saobraćaj, sporo se kreću, a idu sredinom trotoara. U prevozu zauzmu sva sedišta i treba im pola sata da izađu, još duže da uđu. Mlađi im se podsmevaju kao da nikada neće starati.

– Svet nas je odbacio. Niko nas ne razume, pa smo najprisniji s lekarima. Njima se najčešće ispovedam. Boli ovde, steže tamo... Ali kada je u pitanju neka komplikacija, dele vizitke i savetuju da posetim privatnu ordinaciju. Jeftine lekove lako dobijem na recept, a skupe moram da platim. Daleko bilo da moram nešto da snimim. A tek političari! Sete se penzionera pred izbore. Stalno pričaju o povećanju penzija, a ne razumem gde su te pare kad je poslednje bilo prošle godine, i to sitno – ispoveda se Miladinka i dodaje da su čak i besplatne markice došle prekasno, kad se više nema kuda putovati. A išli bi oni i u život, jer se, tvrdi Miladinka, radoznalost ne završava u poznim godinama.

– Gledam na TV najavljuju divne predstave. Grad vrvi od kulturnih dešavanja, koncerata... Čujem pevali Haris i Miroslav Ilić. Gostovao Leo Martin. Pojavljuju se moja generacija još, i rado bih išla da ih vidim i čujem, ali kako. Mogao bi gospodin Krkobabić da se seti i penzionera kada dođe provod u grad. Da podeli koju kartu. Imam 66 godina a muž umro ima trinaesta. Živim sa sinom, snajom i dvoje unučadi, za koje bih sve dala. A kako? Moje drugarice imaju još manja primanja. Radile smo ceo život da bismo sada umirale od gladi – zaključuje Miladinka.

Ipak, muzike se i može odreći, ali ne slave, Božića i ostalih svetkovina. U njenim godinama praznovanja se ne zaboravljaju. Odgajana da bar ove dane treba obeležiti bogatom trpezom, Miladinka ne može da prihvati da ni za ovim stolom u toplom porodičnom duhu, neće okupiti naslednike.

Ipak, među našim penzionerima postoje statusne podele. Srećnikom se smatra onaj čija penzija sustiže 18.000 hiljada dinara. Takve merkaju sede dame kada navrate u dom za stare na partiju preferansa i potegnu priču o primanjima. One s penzijom ispod 14.000 ne šljive mnogo, dok oni ispod desetke nemaju šta ni da traže.

Pogotovu nemaju čemu da se nadaju svi koji žive od penzija ili još i hrane porodicu i školuju unučiće. Život je iz dana u dan sve skuplji pa izdržavaju samo oni koje pomažu deca u dijaspori. Ostali se čude kako su još živi.

LJ. Perović