Ако стварно некога и занима како живе пензионери довољно је да их само одмери од главе до пете док клецавим ногама покушавају да се попну у градски аутобус или док обигравају пијачне тезге у потрази за што повољнијим намирницама. Сасвим је довољно бацити око и на ходнике домова здравља, док у предратној одећи стоје шћућурени уза зид и кашљу у марамицу ослањајући се о стари штап. Многи мисле: шта ће старима новац. Не излазе, не путују, не пазаре одећу. Лако им је... А ретко ко се запита како је то када човека пуног снаге, снова и амбиција прегази време и више није млад. Тада остаје да се живи са оним што се стекло јер нових почетака нема. Али, пензионери кажу да не би ни привирили у превоз, а камоли у народне кухиње, да стварно добијају оно што су зарадили за скоро пола века напорног рада. Због чега је тако? Питају се, зар се не напате и нараде довољно да у старости могу да живе достојно човека.

Животни век су провели верујући у мото – ради, твоје време тек долази. Ради, вратиће се – али сада знају да то од човека створи вечитог залуђеника који у старости нема ни за леба. Оно што стварно добију су окоштавање, остеопороза, реума, висок притисак и холестерол, слабо срце... Само нигде сигурности и снаге док стоје немоћни пред децом и унучићима.

– Пород је најсветлија тачка у животу пензионера, а замислите колико боли када деци не може ништа да приушти. Док је жив, родитељ има осећај да треба да помаже своје и чува поколења, а какву сигурност да понуди са десетак хиљада динара. Доста младих не ради, старији остају без посла, па се дешава да неколико генерација живи под једним кровом, ишчекујући пензију. Али пре пристигну рачуни, један за другим, и када платимо дуг држави, остане сића. Шеснаест година нисам приуштила себи да одем било где, па ми је ТВ једини контакт са светом – каже Миладинка Тадић, пензионерка из Сремчице, и објашњава да је једном чак и конкурисала за одлазак у бању, али су предност имали они са примањима испод десет хиљада динара. Како их је било много, није више покушавала.

Пензионери попут ње, који живе само од пензије и при том помажу децу, неће се појавити на концертима и у позоришту. У одмаралиштима их сигурно нема, ретко се задесе по излетиштима, још мање се друже у неком локалу или бар посластичарници. Када је лепо време, измиле као мрави по парковима, прошетају два-три круга, мушки одиграју шах, па натраг кућама.

Омладина махом не разуме старије. Једино што их копка је где су баш нашли да иду кад упече сунце и шта их је то натерало да излазе из домова на цичи зими. Мада, није их пожељно срести ни по киши. Коче саобраћај, споро се крећу, а иду средином тротоара. У превозу заузму сва седишта и треба им пола сата да изађу, још дуже да уђу. Млађи им се подсмевају као да никада неће старати.

– Свет нас је одбацио. Нико нас не разуме, па смо најприснији с лекарима. Њима се најчешће исповедам. Боли овде, стеже тамо... Али када је у питању нека компликација, деле визитке и саветују да посетим приватну ординацију. Јефтине лекове лако добијем на рецепт, а скупе морам да платим. Далеко било да морам нешто да снимим. А тек политичари! Сете се пензионера пред изборе. Стално причају о повећању пензија, а не разумем где су те паре кад је последње било прошле године, и то ситно – исповеда се Миладинка и додаје да су чак и бесплатне маркице дошле прекасно, кад се више нема куда путовати. А ишли би они и у живот, јер се, тврди Миладинка, радозналост не завршава у позним годинама.

– Гледам на ТВ најављују дивне представе. Град врви од културних дешавања, концерата... Чујем певали Харис и Мирослав Илић. Гостовао Лео Мартин. Појављују се моја генерација још, и радо бих ишла да их видим и чујем, али како. Могао би господин Кркобабић да се сети и пензионера када дође провод у град. Да подели коју карту. Имам 66 година а муж умро има тринаеста. Живим са сином, снајом и двоје унучади, за које бих све дала. А како? Моје другарице имају још мања примања. Радиле смо цео живот да бисмо сада умирале од глади – закључује Миладинка.

Ипак, музике се и може одрећи, али не славе, Божића и осталих светковина. У њеним годинама празновања се не заборављају. Одгајана да бар ове дане треба обележити богатом трпезом, Миладинка не може да прихвати да ни за овим столом у топлом породичном духу, неће окупити наследнике.

Ипак, међу нашим пензионерима постоје статусне поделе. Срећником се сматра онај чија пензија сустиже 18.000 хиљада динара. Такве меркају седе даме када наврате у дом за старе на партију преферанса и потегну причу о примањима. Оне с пензијом испод 14.000 не шљиве много, док они испод десетке немају шта ни да траже.

Поготову немају чему да се надају сви који живе од пензија или још и хране породицу и школују унучиће. Живот је из дана у дан све скупљи па издржавају само они које помажу деца у дијаспори. Остали се чуде како су још живи.

Љ. Перовић