Данас на „Пинку“ почиње ријалити шоу „Фарма“, а сутра на Б92 стартује трећи серијал „Великог брата“. Гледаоци ће, такорећи, бити у сендвичу два светски позната ријалити програма, која ће им у својој јесењој шеми понудити телевизије са националном покривеношћу. Трећи такмац у трци за рејтинг поене који рекламе значе, Радио-телевизија Србије мораће да се задовољи фудбалском Лигом шампиона и скупштинским преносима, али и ови последњи све чешће прерастају у својеврстан ријалити спектакл. Томе треба додати и амбиције Телевизије Фокс да од октобра покрене нову сезону „Сурвајвора“ (што у преводу значи „преживели“). Постаје јасно да свако има своје адуте у рату за гледаност и тржиште ТВ реклама које ће ове године вероватно бити „тешко“ око 70 милиона евра. Па, ко преживи...

Ријалити шоу, или реална телевизија, како Американци кажу, своје корене вуче из концепта „скривене камере“, настале после Другог светског рата. Претеча ове форме био је радијски „скривени микрофон“, који је брзо постао веома популаран у САД. Ријалити шоу у облику какав данас познајемо развијен је најпре у западним земљама, али је убрзо публику стекао широм света. Представљен као шоу без сценарија, ријалити је ипак све, само не то. Менаџери и уредници таквих програма добро знају технике и методе којима се подстиче неконвенционално понашање код учесника ради подизања атрактивности и гледаности.

Овакве представе, фиктивни спектакли, и поред замерки критичара да „кваре омладину“ и негативно утичу на психу гледалаца, ипак су најкомерцијалнији производи и на нашем медијском тржишту, где се обрћу милиони евра. Пи-ар продукцијске куће „Емоушн“ Маринела Квапил објашњава нам да не мора да значи да ће оно што је гледано у свету бити исто тако успешно и код нас, па се труде да ријалити програме прилагоде нашем менталитету:

– „Емоушн“ се, бар је до сада тако било, бави производњом лиценцних ријалити шоу програма, који су у свету већ постигли одређени успех, па на основу тога и бирамо програме које ћемо производити у Србији и региону. Са РТС-ом смо сарађивали кроз емисије „48 сати свадба“ и „Једноставан живот“, са Б92 смо радили на „Великом брату“, „Операцији тријумф“ и квизу „Узми или остави“, док на ТВ „Пинк“ тренутно иду наши формати „Летећи старт“, „Мењам жену“, „Све за љубав“, а претходно „Велики брат ВИП“. Мислимо да се успешно бавимо производњом ријалити шоу-програма и да смо у том смислу лидери у региону. Први смо успели да ријалити шоу програм из Србије извеземо у Црну Гору, БиХ, Македонију и Хрватску, а планирамо да се проширимо и на словеначко тржиште.

Директор програма Телевизије Фокс Драган Ненадовић, и поред успеха који је ова кућа постигла са „Сурвајвором“, не спада у оне који су одушевљени ријалити програмима.

– Прилично смо задовољни првом сезоном „Сурвајвора“, посебно зато што је овај ријалити последњи ушао на тржиште у Србији. У Америци је ово већ 19. сезона „Сурвајвора“, што ради компанија „Њузкорп“, чија смо и ми чланица. Позвани смо да учествујемо, чиме се смањују укупни трошкови „Њузкорпа“, путем укрупњавања. Већ после првих месец дана приказивања имали смо пораст гледаности од 39,6 одсто, због чега аутоматски долази и до пораста прихода од реклама – каже нам Ненадовић.

– Тренд ријалити шоуа почео је крајем деведесетих, када је на телевизијама дошло до одређеног засићења забавним програмима. Све је почело у Холандији, Немачкој, Америци. Покушали су да направе искорак, који је на неки начин бизаран. То је врста програма коју ја лично не волим. То је егзибиционизам, копање по људској психи, када излазе на светлост дана најгоре особине које човек има – напомиње Ненадовић.

Ријалити шоу програми освојили су цео регион. Ако Србија не може да се пореди са Немачком, где је „Велики брат“ достизао и до 70 одсто гледаности, када га је РТЛ емитовао по девет сати дневно, можда је добар показатељ суседна Хрватска.

– У Хрватској је пре три године финале „Великог брата“ било гледаније од било које утакмице хрватске репрезентације – напомиње Ненадовић.

Један од водећих хрватских културолога Сањин Драгојевић, академик и професор Факултета политичких наука у Загребу, потврђује за „Политику“ да је гледаност ових емисија у Хрватској заиста велика:

– ТВ станице, пре свега „Нова“, финансирале су појаву таквих програма. Повећање броја ријалитија изазвано је повећањем броја њихових гледалаца, што је показало и америчко искуство. Тренутно се у Хрватској емитује „Фарма“ и веома је популарна, а чуо сам да овај шоу креће и у Србији. Један део хрватских гледалаца уопште не гледа ријалити шоу емисије, сматрајући да је то комерцијализација медија. У почетку је било доста расправе о томе зашто медији то емитују, било је и доста противника такве форме. Данас су ове дебате релативно ретке, ријалити су прихваћени као једна форма популарне културе.

– Та врста воајеризма позната је у психологији. Људе занима како други реагују у одређеној ситуацији и управо тај воајерски тип особа, који чучи у највећем делу нас, условљава да се гледају ријалити шоу. Учесници су привучени наградама и могућношћу да постану популарни у медијском простору. Као што постоји верска склоност, тако постоји и склоност ка популарности. Међу самим учесницима, најчешће се не ради о најобразованијим, елитним слојевима друштва, али не може се генерализовати. И познате личности желе да учествују у таквим емисијама ради повећања популарности и медијског присуства – објашњава академик Драгојевић.

Филозоф медија Дивна Вуксановић, са Факултета драмских уметности у Београду, објашњава за наш лист да је прва таква емисија био „Велики брат“ у Британији, који је крајем прошлог века достигао велику популарност:

– То је само део концепта ријалити телевизија. Годинама се веровало да је директан пренос једино што телевизију разликује од других медија, нарочито од филма. Ова инвазија ријалити шоу-програма и формата у којима се они реализују показује да се телевизија окреће нечему што јесте директан пренос, али у основи личи на играну структуру. То се не ради без сценарија, он постоји, постоји концепт, идеја. Питање је само колико је тај сценарио структурисан, колика је слобода учесника да глуме сами себе. Он задобија карактеристике фикције, и реални шоу је, заправо, надреални шоу. Имате илузију да посматрате сам живот, а у питању је инсценација. Уз то вам се још постављају задаци, који често нису креативни, али служе томе да ви реагујете екстремно. Практично, затворени сте у један зверињак. То су модерне гладијаторске игре. Ја то не бих другачије назвала. И онда публика покаже палцем надоле и тај бива елиминисан. Једино император, односно велики брат, може да вас спасе, да вас врати у шоу, без обзира на мишљење публике.

Водитељка ријалити програма „Тренутак истине“ телевизије Пинк Тања Војтеховски не слаже се да је реч о фикцији. Она истиче да су емисије толико реалистичне, да и сама понекад проживљава драму заједно са својим гостима:

– Свака животна прича је другачија. Изненаде ме неке личности које, без обзира на сву патњу које су доживеле, имају снаге да се даље боре. Уосталом, сваки такмичар изненађује храброшћу да се суочи са својим размишљањима и поступцима.

Тања Војтеховски подвлачи да има и тешких тренутака:

– Пре свега снимање по четири кандидата дневно и тако четири, пет дана у недељи. По цео дан стојим, то је велики физички напор. Али, и психички, јер је неопходна дуготрајна концентрација да би се држао под контролом и најситнији детаљ. Не само у комуникацији са такмичаром, већ и са његовом породицом. Много се емоција ту усковитла, па ни ја не могу да останем хладна. Ево, рецимо, прича једне жене, која ће тек бити приказана, и која припада оној групи која само жели да подели своју муку са другим, макар и непознатим људима, потпуно ме оставила без даха. Данима сам на њу мислила и, признајем, неколико пута сам се једва суздржала да не заплачем – открива Тања Војтеховски.

Напомињући да је амбијент такав да такмичари не могу да буду спонтани, Дивна Вуксановић додаје да се ради о једној врсти проституције:

– Тај амбијент ограничава. И физички и психолошки. Ви из свог идентитета извлачите најекстремније компоненте да бисте били занимљиви и остали у игри. Сензационализма ради, тај сценарио вас тера на екстремно понашање. Младима, у жељи да брзо реше своје проблеме, јер учење је дуг пут и ништа не гарантује, пада на памет да би могли своју креативност, способност и атрактиван изглед да уновче преко ноћи. Не само тако што ће добити награду, већ ће постати познати и стећи неке привилегије. То је врста проституције, у једном амбијенту у коме је проституција основно правило игре и важи за све. Немате избор и натерани сте на ту проституцију. Увек се поставља питање: да ли је проститутка та која је одговорна, или друштво у коме не можете ни један свој квалитет да доведете до реализације, већ једино можете да уновчите своје тело, младост и нека своја понашања? У овом случају није једини мотив новац, ту су и нематеријални фактори, односно могућност да постанете звезда. Сећам се да је професор Ратко Божовић својевремено рекао да је ријалити шоу маскирана порнографија. Али, тако се и порнографија девалвира, некако се брише граница.

Драган Ненадовић потврђује Вуксановићеве речи, указујући на нека светска искуства. Код такмичара препознаје најпре жељу за промоцијом:

– Они то правдају ловом на награду, али је то, по мени, сигурно периферно. Тако се само правдају за оно што су урадили, јер је јасно да су веома мале шансе да ће победити. Срећом, наш „Сурвајвор“ се разликује од осталих ријалитија, пре свега по окружењу у ком се дешава. У иностранству је другачије. Тамо учествују хомосексуалци, лезбијке, имате експлицитне сцене секса. Прошле године у немачком „Великом брату“ учествовала је жена која се бави порнографијом, која има вештачке, надуване груди „број 7“ и која је све време гола. Могу и овде да покушају да помере те границе, али имате Републичку радиодифузну агенцију, која не дозвољава такве ствари. Или дозвољава само онима који су привилеговани...

Да новац није једини мотив, сматра и водитељка популарног ријалитија Тања Војтеховски:

– Сви такмичари који се појављују у ријалити шоу-програмима имају одређену црту егзибиционизма у себи, али ја не видим ништа лоше у томе. То важи и за „Великог брата“, „Мењам жену“, „Преживљавање“, па и за емисију „Све за љубав“, где људи такође своје најинтимније ствари деле са публиком, плачу... Новац је такође мотив, мада смо имали и таквих случајева да је посреди освета неком члану породице. Немојте заборавити ни оне људе који желе да дођу само да би испричали своју причу, јер им се толико тога нагомилало у животу. Једноставно имају потребу да то пред свима кажу и тако олакшају душу. То је мотив снажнији и од жеље да се заради новац.

Сањин Драгојевић оцењује да су ријалити шоу емисије форма потрошне културе, која нема знатније вредности у смислу захтевнијих, културолошки пожељних програма.

– Своју вредност потврђује искључиво у вези с тренутном гледаношћу, а не на дужи рок. Иако личе на документарне програме, ове емисије су у том смислу дисфункционалне, јер се ради о имитацији живота. Људи су постављени у вештачке околности и тако се и понашају, па се не може рећи да је то реалан живот. На Западу су ријалити шоу-програми још екстремнији него код нас. Треба знати да их у Америци има око 200, да су веома разноврсни. Оваква врста програма има своју публику, то се и код нас показало, и зато је извесно да има и своју будућност. Да ће не само опстати, већ ће се и све више развијати – предвиђа Драгојевић.

Бојан Билбија

-----------------------------------------------------------

Милионски пројекти

Представници медија и продукцијских кућа са којима смо разговарали нису били вољни да саопште податке о зарадама и трошковима ријалити програма. Како незванично сазнајемо, мада је ове информације било тешко проверити из више независних извора, у свету овај бизнис доноси стотине милиона евра, док је код нас тржиште много скромније. Рецимо, најновији „Велики брат“ на Б92, који ће трајати 100 дана, према сазнањима која су нам била доступна, вероватно кошта између 3,7 и 3,9 милиона евра. Док је претходни „ВИП Велики брат“, на „Пинку“, коштао нешто мање – око 2,2 милиона. Према истим, сасвим незваничним подацима, „Операција тријумф“ коштала је око 4,5 милиона евра само за Србију, а цео пројекат (за регион) коштао је седам милиона. Процена је да Б92 није вратила ни половину тог новца и да су због тога сада у кризи. Поређења ради, фудбалска Лига шампиона која ће се приказивати на РТС-у, по овим неформалним проценама, кошта најмање пет милиона евра за три сезоне.

Маринела Квапил није желела да говори на ову тему:

– Не бих могла да вам причам колика је зарада. То није мој посао, нити сам овлашћена да дајем такве информације, јер је то у домену пословне тајне.

Да ли је „Емоушн“ имао губитке, погрешне процене у ономе што су желели?

– Не, није нам се десило да промашимо оно што смо желели. Наша стратегија је била да постанемо лидери у производњи ове врсте ТВ формата, и то смо савршено постигли.

Драган Ненадовић био је тек нешто речитији:

– Колико кошта „Сурвајвор“, то је пословна тајна Телевизије Фокс, али могу да кажем да се ради о милионима евра. Исто важи и за „Великог брата“, „Фарму“ и друге.

-----------------------------------------------------------

Надзор као казна

Филозоф медија Дивна Вуксановић упозорава и на поруке које се шаљу посредством ријалити програма:

– Најновији серијал „Великог брата“ рекламира се под слоганом „Леба без мотике“. Они су могли тај слоган да лансирају иронично, али у суштини то јесте порука: довољно је да постојим и да себе доводим у екстремне ситуације. То вам је као једна добро плаћена затворска прича. Ви сте у изолацији, лишени слободе и могућности да се аутентично понашате.

Маринела Квапил одговара да је то само забава:

– Ако сте пажљивије гледали ту рекламу, схватили сте да је у питању сарказам. Наравно да то није наша порука грађанима Србије. ТВ формати које ми производимо првенствено пружају добру забаву. Неки од њих су овакви, неки онакви, али сви имају универзалне вредности, а то је да се у њима промовише породица, наталитет, а дали смо прилику неким младим људима да изграде своје музичке каријере. Мислимо да пружамо једну врло јасну и врло лепу поруку гледаоцима – напомиње наша саговорница.

Вуксановићева, међутим, сматра да у оваквим садржајима има доста непримерене суровости:

– Да бисте имали атракцију, ви ћете те људе доводити у ситуације које су на граници хуманости. Или са оне друге стране границе. А још ћете бити иронични и рећи „хлеба без мотике“. А тај хлеб је врло тешко зарађен, јер радите у условима који су скоро затворски. Надзирани сте 24 сата дневно. Па, довољно је само то. Јер, Фуко каже да је надзирање уједно и кажњавање. Не треба вам друга санкција.

-----------------------------------------------------------

Ријалити скупштина

– Видели сте тамо и политичаре, естрадне звезде. Да би одржали популарност и добили додатне привилегије, користе ријалити шоу да би свој имиџ побољшали. Они покушавају да искористе медије, не само у класичним ријалитијима. Погледајте скупштину. Да ли вам то све више личи на ријалити шоу? Каква је разлика? Границе између жанрова врло су флексибилне. И, онда, ликови само прелазе из једног жанра у други: из ток-шоу у ријалити, одатле у скупштину, па у „Гранд параду“ и тако редом... То је битка за медијски простор и промоцију сопствених (не)вредности – сматра Дивна Вуксановић.

-----------------------------------------------------------

Дршка од метле

– По сваку цену се јури за гледаношћу. Ево, на пример, имате познату емисију на једној телевизији, која личи на квиз, а уствари је ријалити шоу. Једно од питања, које сам и ја чуо, било је: „Да ли у сексуалним играма са вашом женом користите дршку од метле?“ А тај се програм репризира радним даном у преподневним сатима, када су и деца испред телевизора. Када сам ја био дете, пре подне сам гледао „Опстанак“ и Чика Јову Змаја. Сви се, као, гаде тога, а после се испостави да тај квиз има огромну гледаност – напомиње директор програма Фокса Драган Ненадовић.

-----------------------------------------------------------

Шамарчићи

Тања Војтеховски каже да никад не би била са друге стране камере у емисији коју води:

– Немам ту потребу да своје веома интимне детаље делим са јавношћу.

Да ли се и сама понекад изненади, запрепасти?

– Најневероватније ми је, мада сам негде у себи то и знала, колики је степен породичног насиља над женама. Средина то толерише и не сагледава се као велики проблем овог друштва. Страшно ми је кад те жене, које су мужеви тукли или шамарали, кажу: „Па, и мени је дугачак језик“, „ни ја не знам кад треба да станем“, „није ме шамарао, можда је био понеки шамарчић“... Пазите, шамарчић! То је страшно и увек на то реагујем, мада као домаћин емисије не би требало да изражавам свој став. Једноставно, не могу да пређем преко тога.