Svečani hol je zadržao patinu zlatnog doba Rakovice, kada je ona bila crvena. Hodnici poslovne zgrade vode u raznim smerovima i gube se u pomrčini, pa osećate da ćete zauvek skončati ovde, jer ste u lavirintu bez nade, i onog važnijeg – bez šeme sa nacrtanim izlazom. Hodnici su dugački stotine metara i direktno vode u hale za proizvodnju, kako se i bukvalno ne bi izgubila veza između vođstva i radničke klase.

Pusto je, sablasno je pusto. Svečani hol krasi petokraka, čitam imena desetina metalaca koji su poginuli u NOB-u, uklesana su i tri imena narodnih heroja, dok avionski motori, proizvedeni između 1936. i 1940. godine, izloženi u pravilnom poretku, govore da slava IMR-a vodi daleko u prošlost, pre revolucije.

Niko ne prolazi, minuti prolaze, ostaćemo ovde kao skeleti, naslonjeni na avionske motore koji su još sjajni i moćni. Koraci odjekuju kao spas, stižu iz daljine, tiho, a kako sekunde prolaze, podsećaju na marš, sve dok iz jednog hodnika ne izroni na svetlost Jova Mičić.

– Tačno ovde su stajali Tito i Mubarak. Bio sam mladi radnik, mogao sam da ih dotaknem. Mubarak me pogledao, nešto je šapnuo Titu. Onda su sišli u proizvodnju – kaže Jova. Sada je predsednik Samostalnog sindikata IMR-a. 

Pokazuje kroz prozore na ulicu Patrijarha Dimitrija. Jovo još sanja „plavu dolinu”, centralnu rakovičku magistralu koja je do Topčidera bila preplavljena plavim traktorima IMR-a. Policija je regulisala saobraćaj, motori su urlali, žene su prosipale vodu za tom oklopnom poljoprivrednom divizijom, poslatom da ore pustinju Afrike ili polja Indije.

Penjemo se stepenicama, lutamo kroz jednu od poslednjih oaza samoupravnog socijalizma. Muzeju udruženog rada pripada i generalni direktor IMR-a Zoran Radosavljević. Smeje se dok govori kako njega zapravo još biraju radnici, jer je IMR još u društvenoj svojini, poput još 49 fabrika srpskog metalskog kompleksa, sa ukupno 23.000 radnika.

– Radnici biraju devet predstavnika za Skupštinu preduzeća. Oni imaju 88 odsto glasova, zatim biraju Upravni odbor, a on postavlja direktora – kaže Zoran. Proveo je detinjstvo u fabričkom krugu, pored traktora, gde ga je dovodio otac. Bio je radnik. I Zoran sanja plavu dolinu, kraj osamdesetih godina, kada je rakovički industrijski basen zapošljavao 25.000–26.000 radnika.

Zoran pokušava da zadrži osmeh, ali njegovo lice ostaje ukočeno, smeh zamrznut. 
– Ostali smo samo mi. Nas oko 800 radnika traktorista i oko 50 radnika dela DMB-a koji proizvodi malolitražne motore. Ni sam nekada ne znam ko sam: radnik ili menadžer. Formalno me biraju radnici, a ja poslujem kao kapitalistički menadžer u društvenoj svojini.
Uzalud je analizirati mutanta koji je jedini preživeo kapitalizam „divljeg zapada”, ovde, na istočnom limesu zapadnog Balkana. Gotovo je. Kraj. Rakovica, ona od koje su se tresle gaće Centralnom komitetu Srbije i Jugoslavije, više ne postoji. Hale „Rekorda”, „Jugostroja”, „Kongrapa” i ostalih giganata izgledaju kao napušteni gradovi posle nuklearnog rata. Poslednjih 800 radnika IMR-a jesu ti koji nam vraćaju sećanja na naše očeve i dede koji su podizali zemlju, hraneći se salamom i pojeći se zidarskim pivom. U plavim mantilima, ulazili su u „fiće” i „kečeve”, odlazili na posao, vraćali se s viškovima, donosili rešenje za stan, planirali letovanje u sindikalnim odmaralištima… 

O tom dobu se poslednjih desetak godina govori sa podsmehom, o ikonografiji tih fabrika-gradova sa podšišanim travnjacima, upravnim zgradama koje su podsećale na sveže okrečene zatvore, ispred kojih bi stajao plakat, a na njemu nabildovani šljaker u radničkom kombinezonu…

Svake godine, uoči Prvog maja, u fabrike bi stizao šef gradskog ili republičkog komiteta, deca su u pionirskim maramama pevala neku od revolucionarnih simfonija, a komitetlija bi nabacio nekoliko fraza o industrijalizaciji, pa izvozu, ali u prijateljske zemlje.

Tek, govori lokalnog Fidela Kastra otegli bi se na dva-tri sata, kulturno-umetničko društvo bi, taman pre kolektivne dehidracije, skočilo na noge lagane i izvelo splet narodnih igara iz svake republike, pa bi partijski bos sa direktorom, obavezno starim, prevejanim čičom sa pivskim stomakom, koji je prošao sve opake partijske i privredne škole, presekao crvenu vrpcu i svečano otvorio neku novu pokretnu traku.

Dobro, možda ti tipovi nisu bili neki naročiti stilisti, nisu imali marketinške agencije koje bi im za debelu lovu umesto dečjeg hora uvalili hostese u minićima sa napumpanim usnama na tri atmosfere, a umesto kulturno-umetničkog društva koje đuska kolca montirali na bini kamerni violinski orkestar koji bi im sviruckao Vivaldija…

I pored sve te vodviljske ikonografije, beogradska poljomehanizacija bila je sve, samo ne smehotres. Izvozili su traktore u više od 80 zemalja sveta.

U ime radničke klase se vladalo, nešto manje u ime seljaka, najmanje u ime poštene inteligencije.

I danas, zaboravljeni od svih, lebdeći između državne i privatne svojine, sa blokiranim računom od sopstvenih vlasnika, od sopstvene države, poslednji ratnici samoupravljanja sklopili su posao veka. Stari, nesvrstani prijatelj, Etiopija naručio je 15.000 traktora vrednih 170 miliona evra, uz uslov da se u narednih pet godina u tu afričku zemlju izveze 5.000 traktora.

Odlazimo sistemom hodnika u proizvodne hale, gde se pakuju mašine, kao nekada. Opet nas vodi sindikalista Jova. Dok je postojala plava dolina, IMR je imao 5.000 zaposlenih.

– Generalnog direktora je primala jedna Indira Gandi, kao šefa države – priča sindikalac.

Radnici su se osećali kao mali bogovi posle prvog u mesecu. Džepovi sakoa bili su puni keša, a mladići Rakovice su bili face, frajeri, prilika za devojke koje su želele siguran i miran život.

– Danas nas gledaju kao klošare. Kad kažem gde radim, one se smeju i pitaju: da li to još postoji – priča Radivoje Cvetić. Dvadesetčetvorogodišnjak ima platu od oko 25.000 dinara mesečno. Osam sati rada u fabrici, pa osam sati privatnog posla. Pa besana noć… Njegov prijatelj Goran

Đurđević hrani ženu i troje dece.
– Nekada nemam za hleb da im dam. Znaš kako živim? Nikako.

Molim ga da mi opiše kako izgleda „nikako” život. 
– Jednostavno je. Nikako – odgovara metalac.

Jova je nešto rečitiji. Kada fabrika šalje besplatno ljude na oporavak, u banju, ne može da se sakupi ni za jedan autobus. Sramota ih je da idu na oporavak u pocepanim cipelama.

Trebalo je da nam nakovanj padne na glavu

Sociolog iz Centra za razvoj sindikalizma Srećko Mihajlović kaže da smo, dok je bilo radnika i samoupravljanja, bili previše kritični prema tom sistemu.

– Radnicima se svašta zameralo. Radnici takođe nisu imali utisak da odlučuju i da se pitaju, ali su se u formalnom smislu i te kako pitali. Onda je bilo potrebno da uđemo u kapitalizam i tranziciju – sada smo negde na pola puta – pa vidimo koliko nam to samoupravljanje i nije bilo tako loše, kao što je onda izgledalo – ističe Mihajlović.

Kaže da, po pravilima našeg mentaliteta, „nama treba nakovanj da padne na glavu, da shvatimo da stojimo ispod njega”.

– Tako je i sa radnicima. Njihov ondašnji život je nešto najbolje što su ikada živeli, a danas od svega toga nema više ništa. Propala je industrija, ona je uništena iz raznih razloga. Obično se kao krucijalni argument navodi to što nije izdržala konkurenciju, ali to nije jedini i pravi razlog. Jednostavno, opšte propadanje privrede i društva najviše je zakačilo industriju. Čak se na industriju ozbiljno ne računa u budućnosti, što se vidi u predizbornoj kampanji. Industrija je i ovoga puta po strani, što znači i sami radnici – naglašava Mihajlović.