Двадесети је децембар ујутру. Дан је сунчан и невиђено топао за ово доба године. Какав би, иначе, могао да буде „дан после”. А онај дан пре, 19. децембар 2009. године, заувек ће остати уписан црвеним словом у владином календару. Та коинциденција, да су верници славили истовремено Светог Николу и коначно рушење шенгенског зида, никако није потврда да је Србија постала земља развијене проевропске теократије, а Оли Рен кандидат за ново место владике бриселског.

Мизантропији нема места у дану који је прави пролећни, па је многе Србе измамио у Европу. Нема више чекања испред амбасада, а службеници те, кад уђеш на шалтер испоснички загледан ка северозападу, не сумњиче да си увозник меса на црно јер си кренуо по паризер у Сегедин.

На славској вечери, два побратима из Лапова кују план под шифром „Европо, еве нас”. Тај план је да се без икаквог плана ујутру придруже безвизној сеоби Срба, аутопутем право на запад. Преко Пеште и Беча, за Минхен.

Првом побратиму другари крече на црно минхенске станове, па ће да им се придружи. Други је чуо да се „голфови четворке” на плацевима око Минхена деле џабе и да бију ко неће да их узме.

„Голфа двојку” танкују дизелом, новчанике са по 2.000 евра, а напаћене изолационистичке душе романтичним еврофанатизмом. Путовање „голфом двојком” није ствар избора. То је казна што су побратими непажљиво читали бајке о транзицији и алтруистичком духу капитализма, па су дозволили себи некоректност да остану сиромашни. Е, тако више неће моћи. Уздају се и у светог Николу да их карбуратор неће издати.

Дали су гас и појурили. Мађарски цариник посматра километарску колону. Јавили су му да ће га запљуснути нова сеоба Срба, „голф” с налепницом „СРБ” га подсећа на набуџени „вартбург”. Мађар зна шта је то кад се пробија гвоздена завеса. Ипак, загледа у гепек. Откуд три литра ракије у пластичним флашама од „фанте”? Побратими се мрште, објашњавају на верзији енглеског којом се служио Тарзан када је звао Џејн да се прошетају по џунгли, како је ракија српско тајно оружје против Х1Н1 без овере Европске агенције за лекове. Цариник мирише лек, осећа пријатну дрхтавицу и с нагло ојачаним имунитетом, чини побратимима. Упозорава их да на граничном прелазу купе вињету.

Побратими се гледају. Какво их то сад искушење чека на пробоју шенгенског фронта? Вињета, европски назив за путарину: 4,90 евра да се возиш четири дана, а пошто од првог октобра до 31. децембра влада сезонски попуст, коштаће их 4,08 евра. За месец дана крстарења по Мађарској 17,50 евра. За месец дана вожње друмовима Србије, морали би да преговарају са ММФ-ом о новом кредиту за крпљење побратимског буџета.

– Је л видиш, бре, шта ти је Европа. Добар човек онај цариник, види се да је просрпски настројен, узе нам ракију. Ако, чујем да у Мађарској возачи не смеју да попију ни кап.

Први побратим стиска гас јер их чека Пешта. Звони му мобилни. Зове га стриц и пита где су. Побратим одговара: „У Мађарској, возимо за џабе”. Стриц урла: „Прекидај везу и бацај мобилни”. Другом побратиму звони после неколико секунди. Опет стриц:

– Реци оној мојој бленти да се не јавља.

Члан већа стараца са славе, који их је упозоравао да не путују ко муве без главе, није био лењ, позвао је оперативни центар АМСС и сада тера другог побратима да хвата белешке.

– Мобилним се у Европи не прича док се вози. Не путујете, бре, за Ниш. Ако вас виде да лапрдате у Мађарској, узеће вам 112 евра – виче стриц побратиму–сувозачу. А Немци, фини неки људи, одрапиће их само за 40 евра.

Побратим се зноји. Гледа у мобилни и баца га на задње седиште.

– Не прекидај везу, него пиши! Кад уђете у Аустрију, немој да се правите луди, па да не купите вињету. За 10 дана кошта 7,60 евра. Али, узмите ону за два месеца, дајте 21,80 евра, па да вас моје очи више не виде. Ако живи стигнете до Немачке, опустите се, тамо нема ни вињета, ни путарина. Тамо се вози фрај! И што нисте звали Ауто-мото савез и слушали људе до краја? Шта сте ставили у гепек осим ракије?

Веза се прекида. Побратими набрајају: троугао, прва помоћ… Телефон опет звони. Ко ће, него стриц.

– Нисте ваљда заборавили оне прслуке од 200 динара. Флуро… фруло… Стриц муца.

– Флуоресцентне – исправља га други побратим.

– Је л сам вам рекао да их купите, коштају 200 динара.

– Јесмо. Него, стриче, уби нас роминг.

Веза опет пуца. И поглед на Будимпешту. Побратими се лишавају обиласка барокних здања угарских архитеката. Нису пошли да уживају, они су у мисији „аутошопинг 2009”.

Карта им лепо каже да треба да су већ у Аустрију. Али прелаза нигде. Већ су искусни европутници. Купују вињету. План је био да заноће у Бечу, да осете аристократски дух у апартманима Фрање Јосифа или да се евентуално изгубе у лавиринтима романтичних стаза у царском парку.

Пао је 712.километар, али никад неће еврофанатизам. Побратими се мењају за воланом и језде ка Минхену. Скрећу на пумпу како би напојили верног „голфа” и напунили своје стомаке. Читају: тагес мени – натур шницла, помфрит, кечап, колач, све за шест евра. Пумпа је дизајнирана у хипермодерном стилу истраживачке свемирске станице, а они у биртији на Ибарској магистрали за јагњетину и пиво изађу бар за 30 евра сиромашнији.

Фарови „голфа” осветљавају аутопут. Улазе у Минхен и траже један од Етап хотела, где ће своју прву европску ноћ платити 59 евра, плус шест за доручак. Кревети су шарени, као у дечјим играоницама по Београду. Туш кабина и телевизор. Нема буба.

Телефон опет звони. Ко ће, него стриц.

– Срећна вам Европа, јунаци! Него, оставите се ваших молера, депортоваће вас ако ухвате да радите на црно и Минхен видети више нећете. Нису вас пустили да се богатите, него да видите света.

Побратими коначно схватају. Њихов стриц је тај Арсеније Чарнојевић, који их води кроз лавиринте прве велике визне сеобе.

Добро, можда се неће нагло обогатити, али ујутру крећу по „голфа четворку”. Ред је да деда на паркингу коначно упозна своје унуче. Побратими из Лапова тону у сан, а тамо их чекају две Немице, које их зову у своје дуплексе од по 200 квадрата. Ово је ионако еврофанатична и фантастична прича, па хајде да усрећим побратиме и додам им по један ВМWX5 у гаражи.

Јутро је. Немице су побегле у „бембарама”, а побратими шетају баварском престоницом. Нису наишли на препреке, полиција им није конфисковала „голфа” и поклонила га „Фолксвагеновом” музеју. Засладили су се „милка” чоколадом за 0,51 евра. Чекај, побро, овде је сладак живот, али, како ово није прича о трговинском монополу у Србији, журимо с побратимима до ауто-плаца у предграђу Минхена, где осматрају неколико голфова „четворки”. Угланцани аутомобили, вијоре се заставе фирме, табле с ценама и километражама које нису лажиране јер кад смањујеш километражу следи ти робија, као да си фалсификовао евре. „Голф четворка”с почетка миленијума и километража која показује да је два пута обишла свет, за 4.000 евра. Чекај, где су голфови немачких домаћица?

Побратиме први пут током њихове одисеје захвата евроскептицизам. Гледају „пунта” за 1.000 евра, али он им звучи некако српски. Враћају се у рикверц, до хотела, где се одјављују, стискају гас и после неколико реченица већ су ушли у Аустрију. Видели су свет, нису депортовани, понели су чоколаде за дечицу. Плове аутопутем, као да журе за Параћин. То је њихова прва грешка коју су учинили.

– Немогуће, овај крш не може да иде 142 на сат – правда се побратим аустријском полицајцу. Аустријанац не разуме, али побратими схватају: хоће да им узме возачку и 500 евра.

Показују човеку два привеска – опанак и заставицу ЕУ, што је гануло емотивног саобраћајца. Намигује, узима им 70 евра и ставља их у џеп.

Побратими коначно схватају: Србија је одувек била део Европе.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Укратко

• Европа ће најзад доказати да нас воли безгранично.

• Слободно улазимо у кафану „Европа” али пиће плаћамо сами.

• Што се бунди тиче, спонзоруше не воле безвизонски режим.

• Пре ове либерализације, неки су и у земљи прешли све границе.

• Ослободили су нас виза, али сада нека пошаљу паре за пут.

• Остајте овде, сунце ли вам туђег неба!

Драгутин Минић Карло