„Šengen” u džepu će svakako značiti i mnogo lakšu dostupnost tamošnjih obrazovnih ustanova mladima iz Srbije.

Sistem obrazovanja i stručnog usavršavanja u EU zasnovan je na ciljevima koji su formulisani odavno, u dva člana Glave XI Ugovora o Evropskoj zajednici, koji govore o podsticanju država članica na saradnju u razvoju kvalitetnog obrazovanja, uz poštovanje nadležnosti država članica za nastavni sadržaj i oblikovanje obrazovnih sistema, kao i uz poštovanje njihove kulturne i jezičke raznolikosti.

Razume se da EU insistira i na razvoju saradnje obrazovnih sistema, na razmeni informacija i iskustava i na razmeni đaka, studenata i nastavnika.
Uprkos tome što su prikraćeni za šengenske mogućnosti u ovoj oblasti, mnogi mladići i devojke iz Srbije stekli su odgovarajuća iskustva jer su bili obuhvaćeni nekim od poznatih evropskih programa za obrazovanje, pogotovo panevropskim programom „Tempus” iz domena visokog školstva koji je pokrenut 1990. godine.

Pomenućemo i program „Sokrates” preko koga se širi evropska dimenzija i poboljšava kvalitet obrazovanja, program „Leonardo da Vinči” ili program „Erasmus Mundus”, koji podstiče saradnju i pokretljivost u visokom obrazovanju, s ciljem da EU bude obrazovni centar izvrsnosti širom sveta.

Šta to konkretno znači pokazuje činjenica da je tokom 22 godine postojanja programa „Erasmus” za čak dva miliona mladih Evropljana omogućeno da studiraju ili da obavljaju radnu praksu u firmama i organizacijama izvan svojih matičnih država.

Prema Lisabonskoj strategiji iz 2000. godine, dogovoreno je da EU postane „najkonkurentnija i najdinamičnija ekonomija znanja do 2010. godine”, zbog čega je 2002. godine postavljeno i pet zajedničkih ciljeva za unapređenje sistema obrazovanja i obuke u Evropi. Ovi ciljevi su podrazumevali smanjenje stope napuštanja školovanja za 10 odsto, smanjenje broja slabih đaka za najmanje 20 odsto, kao i to da najmanje 85 odsto mladih završi srednje škole. Preostala dva cilja bila su povećanje od najmanje 15 odsto stručnjaka s diplomama trećeg stepena iz matematičkih, prirodnih i tehničkih nauka, kao i preduzimanje mera za smanjenje razlika u broju diplomiranih kada je reč o predstavnicima muškog i ženskog pola.

Sve je to trebalo da se postigne do 2010. godina i da tada EU potvrdi sebe kao najkonkurentniju i najdinamičniju privredu sveta, utemeljenu na znanju, s najmodernijim obrazovnim sistemom, čiji je kvalitet znatno poboljšan, a sistem dostupan svima i otvoren za druge delove sveta.

Lisabonska strategija obnovljena je 2005. a naredne godine su zemlje članice EU pozvane da modernizuju univerzitete. S tim u vezi, Bolonjski proces trebalo je da do 2010. stvori tzv. evropski prostor visokog obrazovanja jer je Bolonjska deklaracija iz 1999. utemeljena na ideji da visoko obrazovanje u Evropi bude konkurentno drugim obrazovnim sistemima, pogotovo onom u SAD.

Poznato je da se u Bolonjski proces uključila i Srbija i zna se kakve su teškoće otvaranjem ovog procesa stavljene na dnevni red.

Dobre želje i postavljeni ciljevi su jedno, a njihova realizacija nešto drugo, tako da nisu baš bila utešna saznanja izneta početkom prošle godine koja kažu da su članice EU ostvarile samo jedan od pet ciljeva postavljenih do kraja ove decenije, dok je napredak u ispunjenju preostala četiri cilja limitiran. Uspeh je ostvaren samo u pogledu diplomaca iz matematičkih, prirodnih i tehničkih nauka čiji je broj povećan za više od 170.000, što će reći za više od 25 odsto u odnosu na 2000. godinu.

Zato je Evropska komisija konstatovala da u sledeće tri godine treba uložiti dodatne napore kako bi članice EU ostvarile i preostala četiri cilja jer će u protivnom „veliki procenat sledeće generacije rizikovati da bude isključen iz društvenih tokova, za šta će veliku cenu platiti oni sami, ekonomija i društvo”.

Sasvim razumljivo, ako se zna  da ,,sa 15 godina starosti, oko milion od pet miliona učenika u EU postiže slabe rezultate kada je reč o čitanju i pismenosti.’’

Sve u svemu, mladi iz Srbije, koji posle dobijanja prava na šengensku vizu, eventualno krenu ka obrazovanim ustanovama u zemljama EU, suočiće se i tamo s nečim što i ovde iskušavaju na svojim plećima godinama – sa sistemom koji se transformiše, u kome se pokazuje da za ostvarenje postavljenih ciljeva treba mnogo više vremena nego što to izračunaju birokrate u kancelarijama Evropske unije.

Slobodan Kljakić