Од нашег сталног дописника
Брисел, децембра – Најсвежији званични подаци откривају да су Грчка, Бугарска и Румунија земље са најраширенијом корупцијом у Европској унији. Следећа на списку је Италија, док су Данска, Шведска, Финска и Холандија на зачељу те листе. У десет држава ЕУ, међу којима су Ирска, Италија и источне чланице, није популарно откривати корупцију, јер је став према особама које то чине изузетно негативан.

– Недовољна заштита особа које јавно указују на корупцију резултираће заташкавањем криминалних активности. Оне морају бити заштићене од одмазде, али такође мора постојати ефикасан механизам за истрагу њихових оптужби – казао је Миклош Маршал, директор цивилне организације за борбу против корупције „Међународна транспарентност” (МТ).

Инсајдери који имају податке о корупцији и проневерама у државном и јавном сектору кључни су за откривање скандала и борбу против безакоња, али закон који њих штити у земљама где није упутно показивати прстом на преступнике постоји само у Румунији.

„Инсајдери су суочени са високим личним ризиком, поготову тамо где не постоји правни оквир који их штити од отпуштања, понижења и физичког обрачуна. Када нам они указују на нелегално или неетичко деловање, онда сви имамо користи од тога. Због тога је важно да компаније, јавне службе и непрофитне организације уведу механизме којима ће охрабрити извештавање инсајдера и пружити им сигурност. Алтернатива је ћутање”, објаснила је Ања Остерхаус, координатор у МТ.

Иако је тешко оспорити да је на истоку Европе, а нарочито у балканским државама корупција стил живота, често се стиче утисак да се због буке која се око тога диже у Бриселу веома слабо чују оптужбе на рачун овдашње европске администрације.

Један од најпознатијих инсајдера у институцијама ЕУ свакако је Холанђанин Пол ван Буитенен, бивши посланик ЕП који је прошле године објавио поверљиви интерни извештај о трошковима својих колега. Он је на сопственој интернет страници представио податке који откривају да су посланици масовно користили сопствене фондове за вођење канцеларија (17.000 евра месечно) да би рођацима и пријатељима уплаћивали новац за наводне саветодавне или преводилачке услуге. Такође, они су на име трошкова за авионске карте или хотелски смештај наплаћивали вишеструко веће суме и тако оштетили буџет ЕУ за неколико стотина милиона евра. У међувремену та пракса је промењена, а систем контроле рачуна за правдање пооштрен.

Буитенен је био заслужан за оставку комплетне Европске комисије Жака Сантера 1999. године када је јавно указао на корупцију што је резултирало истрагом независне експертске комисије. На дан када су експерти представили извештај, Сантер је саопштио да распушта свој тим. Буитенен је у међувремену имао дисциплински поступак и преполовљена му је плата, али је касније враћен на посао.

И актуелни председник ЕК Жозе Мануел Барозо није био имун на оптужбе да је корумпиран, али никада није суочен са озбиљном истрагом. Најпознатији је случај из 2005. године када је према наводима медија заједно са супругом и Питером Менделсоном, тадашњим британским комесаром за трговину, провео недељу дана у водама Кариба на јахти грчког богаташа Спира Латсиса (чије банке послују и на Балкану). Барозо и Менделсон демантовали су да је било сукоба интереса и нису желели да износе детаље свог боравка на Карибима за који се случајно сазнало. Британски комесар је тада изјавио да су Кариби увек занимљиви за интересе ЕУ, јер је интересантно разговарати о шећеру и бананама. Барозо је објаснио да је боравак на јахти био приватне природе, јер су председник ЕК и госпођа Латсис пријатељи из студентских дана.

Менделсон је прошле јесени напустио кабинет комесара и вратио се у британску владу, а непосредно пре тога под истрагом се нашао Фриц Харалд Вениг, директор за трговину у ЕК. Он је британским новинарима који су се лажно представили као лобисти кинеске компаније одавао поверљиве пословне информације очекујући за узврат новчану накнаду. Британски медији спекулисали су да је управо Менделсон саветовао новинаре како да приволе Венига на „сарадњу” – тако што ће га почастити најскупљим тартуфима, што им је успело. После неколико састанака у престижним бриселским ресторанима, директор је почео да одаје тајне, а тело ЕУ за борбу против корупције (ОЛАФ) спровело је истрагу.

Оно што је најочигледније у западном делу ЕУ јесте да корупције нема тамо где ју је лако открити и где за њу морају постојати сведоци, као на пример у ординацији лекара, у кабинету професора, или на општинским шалтерима. Али шта се дешава на вишим нивоима одлучивања и управљања, о томе могу сведочити само инсајдери.