Nezavisne institucije i antikorupcijska tela u 2010. godini raspolagaće sa više novca nego što je bilo budžetom planirano za njihov rad ove godine.

Predlogom budžeta za 2010. godinu Državna revizorska institucija imaće za rashode 155,6 miliona dinara, Agencija za borbu protiv korupcije (koja od 1. januara počinje aktivno da radi) raspolagaće sa 160 miliona dinara, poverenik za informacije od javnog značaja imaće na raspolaganju 115,8 miliona dinara, zaštitnik građana će imati 121,6 miliona dinara, a Uprava za javne nabavke imaće na raspolaganju 61,5 miliona dinara. Prema gruboj računici to je oko deset miliona dolara za godinu dana.

Antikorupcijska komisija Hongkonga od 1993. do 1996. godine imala je godišnji budžet od – 72 miliona dolara. Komisija je osnovana 1974. a na njeno čelo 1981. godine (u vreme kad je Hongkong smatran jednim od najkorumpiranijih mesta na svetu) došao je britanski stručnjak Bertran de Spevil i ostao petnaest godina. Do tada je Hongkong pokušavao da se bori protiv korupcije, donošeni su sve stroži zakoni, sve je jače i šire bilo krivično gonjenje i primena strogih sankcija. Problem korupcije, međutim, umesto da se rešava, postajao je sve veći i samo se pogoršavao.

Sličnost savremene Srbije i Hongkonga iz tog vremena je frapantna.

U Srbiji skoro osam godina postoji Savet za borbu protiv korupcije, ove godine osnovana je (a od 1. januara zvanično počinje da radi) i Agencija za borbu protiv korupcije, formirana su gotovo sva antikorupcijska tela, svaki od premijera posle demokratskih promena od 5. oktobra 2000. godine u svojim inauguralnim ekspozeima imao je veliku političku volju i obećavao je iskorenjivanje korupcije kao jednog od najvećih društvenih zala, organi gonjenja smestili su iza (istina, istražnih) rešetaka dvanaestak raznih „mafija” (drumska, naftna, stečajna, prosvetna, carinska...)... I pored svega toga korupcija je sve veća, Srbija je svake godine sve slabije rangirana na lestvicama specijalizovanih međunarodnih organizacija (Transparencyinternacional, Globalintegrity), a sve međunarodne finansijske institucije (Svetska banka i Međunarodni monetarni fond) i poslovne asocijacije (Savet stranih investitora, domaća preduzetnička i menadžerska udruženja) označavaju korupciju kao ozbiljnu prepreku za investiranje i normalno poslovanje.

Da li nedavno izabrana Zorana Marković, direktor Agencije za borbu protiv korupcije, može biti srpski Bertran de Spevil? Dakle, pojedinac sposoban da organizuje sveobuhvatnu društvenu antikorupcijsku akciju? Ili Srbija prethodno mora da promeni svoj „politički DNK” kako bi iskorenila korupciju?

Šanse gospođe Marković (ma koliko bila uporna, imala dobru volju i profesionalnu sposobnost) da uspe u borbi protiv korupcije zavise od spremnosti političke elite da okonča ekonomske reforme (evropeizacija) i društvenu tranziciju (modernizacija). Nije sporno da li vlast hoće da se obračuna na pojavnim oblicima korupcije i smesti u zatvor razne vrste „mafija” koje su se u poslednje vreme namnožile u Srbiji. Problem je o tome što s jedne strane traje „borba neprestana”, a s druge strane korupcija je sve veća. Iz te diskrepance mogao bi se izvući zaključak da vlast pokušava da „leči” posledice, a da uzroke zapostavlja. A nevolja je što su svi uzroci uglavnom „sistemski” – politički model državnog uređenja, institucije i zakoni.

Politički model države veoma je pogodan za nastanak takozvane velike korupcije. Zemlja u kojoj je država vlasnik trećine privredne imovine,određuje i kontroliše 45 do 50 odsto cena, „proizvodi” polovinu bruto društvenog proizvoda, daje dozvole, propisuje kontingente, alocira milione evra i tako direktno podstiče jedna a guši druga tržišta... – zakonito proizvodi korupciju kao model poslovanja. O tome uverljivo svedoče slučajevi vezani za javne nabavke i poslovanje velikih državnih preduzeća (Jat, Aerodrom, Železnice, EPS i doskora NIS). Opasnost od korupcije postaje još veća namerom države da uđe u neka još neprivatizovane a prilično propale firme (RTB „Bor”, „Azotara”, „Petrohemija”...). Nespornom bi se mogla smatrati, na primer, činjenica da je kadrovski sastav do sada otkrivenih „mafija” uglavnom regrutovan iz državnih struktura. Tako je (prema tvrdnjama organa gonjenja) član „prosvetne mafije” bila pomoćnica ministra prosvete, mediji mašu nepobitnim dokazima da je „drumskamafija” nastala uz prećutnu saglasnost tadašnjeg resornog ministra i direktora nadležnog državnog preduzeća, savetnik „naftne mafije” bio je visoki državni funkcioner, a „carinsku mafiju” činili su uglavnom državni funkcioneri i činovnici. Njihova spektakularna hapšenja samo su, međutim, bila „melem na ranjenu narodnu dušu” bez mnogo uticaja na iskorenjivanje korupcije. Jer korupciju u Srbiji generiše politički sistem koji favorizuje državu kao poslodavca, investitora i arbitra na tržištu. Umesto da je razvlašćuje, vlast (pritisnuta ekonomskom krizom) samo ojačava performanse države.

U takvim okolnostima nadležni organi represije ne mogu biti jedine institucionalne „alatke” u borbi protiv korupcije. Jer pravo pitanje zapravo je može li se država boriti protiv korupcije do – „poslednje kapi svoje krvi”.

Iskustva zemalja u Evropskoj uniji pokazuju da je borba protiv korupcije moguća primenom novog modela države kao servisa građana i preduzetnika u koji je uključena i takozvana četvrta grana vlasti. To je mreža nezavisnih regulatornih i kontrolnih tela – od Agencije za energetiku do Komisije za hartije od vrednosti i Komisije za zaštitu konkurencije – koja od izvršne vlasti (vlade) treba da preuzmu regulaciju i kontrolu i tako „oslobode” ministre i druge državne činovnike „napasti” da se upuste u korupciju. U Srbiji je ta mreža gotovo kompletirana, ali korupcija i dalje cveta. Kao jedno od mogućih objašnjenja koristi se teza o „lukavstvu uma” izvršne vlasti koja je većinu tih agencija i komisija stavila pod političku kontrolu vladajućih struktura i tako im faktički oduzela nezavisnost. Mnogi strani (politički) posmatrači i investitori primetili su da je Srbija zemlja koja ima gotovo sve evropske zakone, ali nije iskorenila korupciju jer se ti zakoni ne primenjuju.

Zato je jedan od recepata za lečenje korupcije evropeizacija Srbije, odnosno nastavak reformi koje će dovesti do ekonomskih sloboda, liberalizacije ekonomije i tržišta, razvlašćivanja države u javnim preduzećima i društvenim delatnostima, u izmeštanju regulacije i kontrole iz izvršne u nezavisne institucije. To su „alati” za gašenje žarišta sistemske korupcije.

Ako se Srbija ne reformiše tako da država bude samo servis građana i preduzetnika i ako nastavi da upravlja ekonomskim poslovima, svaki sledeći premijer će u narednih dvadeset godina u svojim ekspozeima oplakivati nesrećnu sudbinu građana Srbije koji bedno žive zbog korupcije i najavljivati oštru borbu protiv tog zla. Hiljade policajaca, tužilaca i sudija neće moći da urade ništa na sprečavanju korupcije onoliko koliko može da učini vlada ako proda državno vlasništvo u javnim firmama i prepusti tržištu da reguliše ekonomske odnose i tokove.

I treći važan segment borbe protiv korupcije su zakoni i propisi. Sve dok u njima postoje klauzule arbitrarnosti, odnosno mogućnosti da se na primer neka dozvola može izdati od mesec dana do dve godine, onaj ko tu dozvolu traži „pozvan” je da „podmaže tamo gde treba” da ne bi morao da čeka zakonski krajnji rok od dve godine. A takvih zakona ima mnogo i što je posebno tragično – takve klauzule postoje u zakonima koje je Skupština Srbije usvajala i ove godine.

Kad su vlasti u Hongkongu dovele Bertrana de Spevila, on je kao jedan od antikorupcijskih instrumenata koristio metodično ispitivanje stotina sistema rada koji služe za organizaciju različitih poslova kako bi se eliminisala mogućnost korupcije u svakom od tih poslova. A drugi je bio stroga primena zakona. Kad je De Spevil 1996. godine napustio mesta šefa Antikorupcijske agencije, Hongkong je bio mesto prijatno za poslovanje i grad čiji su stanovnici imali gađenje prema korupciji.

Svetska banka dovela je gospodina De Spevila kao svetski priznatog konsultanta 2002. godine u Srbiju da tadašnjoj vladi pomogne u borbi protiv korupcije. Neka iskustva i sugestije koje je tada naveo u razgovoru s članovima srpskog Saveta za borbu protiv korupcije, potpuno su i danas aktuelni. Na primer, iskustvo Hongkonga čije su vlasti smatrale da se tri elementa borbe protiv korupcije – primena zakona, prevencija i edukacija – realizuju zajedno i istovremeno u koordinaciji. Na pitanje kako je u praksi izgledala koordinacija ta tri elementa, Bertran de Spevil je objasnio da su vlasti Hongkonga formirale nezavisnu komisiju koja je imala tri sekcije: istragu, prevenciju i odnose sa zajednicom što je podrazumevalo edukaciju i podsticaj saradnje. U grupi za istrage, primera radi, sedeli su profesionalci – knjigovođe, ekonomisti i pravnici osposobljeni da pronalaze rupe u propisima i mogućnosti za pojavu korupcije. Karakteristika ove strategije bila je i u tome što je mogla da se primeni na sve sektore društva, na javni i privatni sektor.

„Stvarno dostignuće i pravi rezultat je u tome što se stvorila netolerancija prema korupciji, za razliku od ranije kad je korupcija bila opšteprihvaćena. Ono što je važno je da nema rezultata preko noći i da su na ovom putu potrebna znatna sredstva jer na antikorupcijsku borbu treba gledati kao na jednu veliku i važnu investiciju”, bila je poruka Bertrana de Spevila, koji radi za Savet Evrope, OECD, Svetsku banku, Azijsku razvojnu banku, Transparensi internešenel, Karter centar, vlade mnogih država i privatne kompanije.