Независне институције и антикорупцијска тела у 2010. години располагаће са више новца него што је било буџетом планирано за њихов рад ове године.

Предлогом буџета за 2010. годину Државна ревизорска институција имаће за расходе 155,6 милиона динара, Агенција за борбу против корупције (која од 1. јануара почиње активно да ради) располагаће са 160 милиона динара, повереник за информације од јавног значаја имаће на располагању 115,8 милиона динара, заштитник грађана ће имати 121,6 милиона динара, а Управа за јавне набавке имаће на располагању 61,5 милиона динара. Према грубој рачуници то је око десет милиона долара за годину дана.

Антикорупцијска комисија Хонгконга од 1993. до 1996. године имала је годишњи буџет од – 72 милиона долара. Комисија је основана 1974. а на њено чело 1981. године (у време кад је Хонгконг сматран једним од најкорумпиранијих места на свету) дошао је британски стручњак Бертран де Спевил и остао петнаест година. До тада је Хонгконг покушавао да се бори против корупције, доношени су све строжи закони, све је јаче и шире било кривично гоњење и примена строгих санкција. Проблем корупције, међутим, уместо да се решава, постајао је све већи и само се погоршавао.

Сличност савремене Србије и Хонгконга из тог времена је фрапантна.

У Србији скоро осам година постоји Савет за борбу против корупције, ове године основана је (а од 1. јануара званично почиње да ради) и Агенција за борбу против корупције, формирана су готово сва антикорупцијска тела, сваки од премијера после демократских промена од 5. октобра 2000. године у својим инаугуралним експозеима имао је велику политичку вољу и обећавао је искорењивање корупције као једног од највећих друштвених зала, органи гоњења сместили су иза (истина, истражних) решетака дванаестак разних „мафија” (друмска, нафтна, стечајна, просветна, царинска...)... И поред свега тога корупција је све већа, Србија је сваке године све слабије рангирана на лествицама специјализованих међународних организација (Transparencyinternacional, Globalintegrity), а све међународне финансијске институције (Светска банка и Међународни монетарни фонд) и пословне асоцијације (Савет страних инвеститора, домаћа предузетничка и менаџерска удружења) означавају корупцију као озбиљну препреку за инвестирање и нормално пословање.

Да ли недавно изабрана Зорана Марковић, директор Агенције за борбу против корупције, може бити српски Бертран де Спевил? Дакле, појединац способан да организује свеобухватну друштвену антикорупцијску акцију? Или Србија претходно мора да промени свој „политички ДНК” како би искоренила корупцију?

Шансе госпође Марковић (ма колико била упорна, имала добру вољу и професионалну способност) да успе у борби против корупције зависе од спремности политичке елите да оконча економске реформе (европеизација) и друштвену транзицију (модернизација). Није спорно да ли власт хоће да се обрачуна на појавним облицима корупције и смести у затвор разне врсте „мафија” које су се у последње време намножиле у Србији. Проблем је о томе што с једне стране траје „борба непрестана”, а с друге стране корупција је све већа. Из те дискрепанце могао би се извући закључак да власт покушава да „лечи” последице, а да узроке запоставља. А невоља је што су сви узроци углавном „системски” – политички модел државног уређења, институције и закони.

Политички модел државе веома је погодан за настанак такозване велике корупције. Земља у којој је држава власник трећине привредне имовине,одређује и контролише 45 до 50 одсто цена, „производи” половину бруто друштвеног производа, даје дозволе, прописује контингенте, алоцира милионе евра и тако директно подстиче једна а гуши друга тржишта... – законито производи корупцију као модел пословања. О томе уверљиво сведоче случајеви везани за јавне набавке и пословање великих државних предузећа (Јат, Аеродром, Железнице, ЕПС и доскора НИС). Опасност од корупције постаје још већа намером државе да уђе у нека још неприватизоване а прилично пропале фирме (РТБ „Бор”, „Азотара”, „Петрохемија”...). Неспорном би се могла сматрати, на пример, чињеница да је кадровски састав до сада откривених „мафија” углавном регрутован из државних структура. Тако је (према тврдњама органа гоњења) члан „просветне мафије” била помоћница министра просвете, медији машу непобитним доказима да је „друмскамафија” настала уз прећутну сагласност тадашњег ресорног министра и директора надлежног државног предузећа, саветник „нафтне мафије” био је високи државни функционер, а „царинску мафију” чинили су углавном државни функционери и чиновници. Њихова спектакуларна хапшења само су, међутим, била „мелем на рањену народну душу” без много утицаја на искорењивање корупције. Јер корупцију у Србији генерише политички систем који фаворизује државу као послодавца, инвеститора и арбитра на тржишту. Уместо да је развлашћује, власт (притиснута економском кризом) само ојачава перформансе државе.

У таквим околностима надлежни органи репресије не могу бити једине институционалне „алатке” у борби против корупције. Јер право питање заправо је може ли се држава борити против корупције до – „последње капи своје крви”.

Искуства земаља у Европској унији показују да је борба против корупције могућа применом новог модела државе као сервиса грађана и предузетника у који је укључена и такозвана четврта грана власти. То је мрежа независних регулаторних и контролних тела – од Агенције за енергетику до Комисије за хартије од вредности и Комисије за заштиту конкуренције – која од извршне власти (владе) треба да преузму регулацију и контролу и тако „ослободе” министре и друге државне чиновнике „напасти” да се упусте у корупцију. У Србији је та мрежа готово комплетирана, али корупција и даље цвета. Као једно од могућих објашњења користи се теза о „лукавству ума” извршне власти која је већину тих агенција и комисија ставила под политичку контролу владајућих структура и тако им фактички одузела независност. Многи страни (политички) посматрачи и инвеститори приметили су да је Србија земља која има готово све европске законе, али није искоренила корупцију јер се ти закони не примењују.

Зато је један од рецепата за лечење корупције европеизација Србије, односно наставак реформи које ће довести до економских слобода, либерализације економије и тржишта, развлашћивања државе у јавним предузећима и друштвеним делатностима, у измештању регулације и контроле из извршне у независне институције. То су „алати” за гашење жаришта системске корупције.

Ако се Србија не реформише тако да држава буде само сервис грађана и предузетника и ако настави да управља економским пословима, сваки следећи премијер ће у наредних двадесет година у својим експозеима оплакивати несрећну судбину грађана Србије који бедно живе због корупције и најављивати оштру борбу против тог зла. Хиљаде полицајаца, тужилаца и судија неће моћи да ураде ништа на спречавању корупције онолико колико може да учини влада ако прода државно власништво у јавним фирмама и препусти тржишту да регулише економске односе и токове.

И трећи важан сегмент борбе против корупције су закони и прописи. Све док у њима постоје клаузуле арбитрарности, односно могућности да се на пример нека дозвола може издати од месец дана до две године, онај ко ту дозволу тражи „позван” је да „подмаже тамо где треба” да не би морао да чека законски крајњи рок од две године. А таквих закона има много и што је посебно трагично – такве клаузуле постоје у законима које је Скупштина Србије усвајала и ове године.

Кад су власти у Хонгконгу довеле Бертрана де Спевила, он је као један од антикорупцијских инструмената користио методично испитивање стотина система рада који служе за организацију различитих послова како би се елиминисала могућност корупције у сваком од тих послова. А други је био строга примена закона. Кад је Де Спевил 1996. године напустио места шефа Антикорупцијске агенције, Хонгконг је био место пријатно за пословање и град чији су становници имали гађење према корупцији.

Светска банка довела је господина Де Спевила као светски признатог консултанта 2002. године у Србију да тадашњој влади помогне у борби против корупције. Нека искуства и сугестије које је тада навео у разговору с члановима српског Савета за борбу против корупције, потпуно су и данас актуелни. На пример, искуство Хонгконга чије су власти сматрале да се три елемента борбе против корупције – примена закона, превенција и едукација – реализују заједно и истовремено у координацији. На питање како је у пракси изгледала координација та три елемента, Бертран де Спевил је објаснио да су власти Хонгконга формирале независну комисију која је имала три секције: истрагу, превенцију и односе са заједницом што је подразумевало едукацију и подстицај сарадње. У групи за истраге, примера ради, седели су професионалци – књиговође, економисти и правници оспособљени да проналазе рупе у прописима и могућности за појаву корупције. Карактеристика ове стратегије била је и у томе што је могла да се примени на све секторе друштва, на јавни и приватни сектор.

„Стварно достигнуће и прави резултат је у томе што се створила нетолеранција према корупцији, за разлику од раније кад је корупција била општеприхваћена. Оно што је важно је да нема резултата преко ноћи и да су на овом путу потребна знатна средства јер на антикорупцијску борбу треба гледати као на једну велику и важну инвестицију”, била је порука Бертрана де Спевила, који ради за Савет Европе, ОЕЦД, Светску банку, Азијску развојну банку, Транспаренси интернешенел, Картер центар, владе многих држава и приватне компаније.