И пре „белог шенгена” у Србији су академије ницале као печурке после кише. Понекад само пуким дописивањем поменуте именице уз властито презиме (Пањковић академија), што ни вама нико не може да забрани.

Ко зна колико оваквих установа има у нашој земљи? А тек академика? Више но икад, а ни то није коначан број!

Зато отворите широм очи и начуљите уши када вам неко, макар и дугогодишњи познаник, тутне у руку подсетницу и нешто промрмља. Знајте да је испред својег имена већ исписао „академик” чим се вратио са оснивачке скупштине! Зар и на новинским ступцима, у врху и на дну, не наилазите на дотично звање, а да нисте чули да је поносни носилац недавно примљен у САНУ?

Упустите ли се у претраживање на „Гуглу”, приближићете се надомак одговору, али га никада нећете сазнати. Вероватно у нас постоје и такве академије које се још нису појавиле на Интернету, а на брзину смо пребројали четрдесетак!

Тајанствена сила

Готово да нема познатог научника или уметника у чијем срцу не пламти жудња да се усели у Кнез-Михаилову 35. Каква их то тајанствена сила неодољиво вуче ка старом здању у срцу Београда?

Лако је за све окривити старогрчког мудраца Платона што је, по свему судећи први, тако назвао своју философску школу, а још лакше власника врта у којем је све започело око 387. године пре нове ере –

Атињанина Академоса. Затворио ју је 529. цар Јустинијан, јер је хришћанско учење на философе гледало као на пагане; у избеглиштву је неоплатонистичка школа постојала до 10. столећа.

Извесно је да се потоња учена друштва и удружења љубитеља уметности нису либила да за украс преузму грчку реч – академија.

Ни Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић нису имали на уму ништа друго када су основали Друштво српске словесности или писмености (1841-1864), које је до наших дана неколико пута мењало име и презиме, али не и своје опредељење – Српско учено друштво (1864-1892), Српска краљевска академија (1886-1947) и Српска академија наука (1947- ), а од 1960. с додатком – и уметности.

У сваком случају, следеће године јој је – ако нисте знали – 170. рођендан, иако су неки 1986. пожурили да прославе тек стоти!

Најстарије стециште учених новог доба поникло је у Великој Британији, под именом Краљевско друштво (1662), чијим су стопама кренули и у другим земљама. У наше време је, свакако, најпрестижнија Национална академија наука у САД, највише због тога што окупља знатан број нобеловаца (око 200 од оснивања). Велики углед уживају Руска академија наука, утемељена у време Петра Великог, Француска академија наука која никад нема више од 40 бесмртника у својем окриљу, Кинеска академија наука, и да не набрајамо.

И радна и почасна

Условно говорећи, сусрећу се две врсте – радне и почасне, иако нису реткост ни академије које бисмо, наставимо ли са оваквим поједностављивањем, назвали мешовитим. И радним и почасним, као што је САНУ, која из своје бурне прошлости памти и светле и мрачне дане. Најсуровије је оклеветана због „Меморандума” средином осамдесетих, радног рукописа који није до краја ни уобличила, ни званично усвојила. Због тога је и данас, ту и тамо, разноразни прикивају за „зид срама”, најчешће из веома противречних и сумњивих побуда.

Кудикамо мање страсти распламсају се сваки пут у месецима уочи и накратко после бирања нових чланова, делом оправдано зато што буду изостављени поједини врхунски научници. Довољно је да наведемо да својевремено није изабран сада почивши Бранислав Јовановић, у то време најцитиранији српски научник и један од најцењенијих имунолога у свету. (У минула три избора, дакле већ девет година, у природним наукама обавезно је цитирање).

И није био и остао једини. Као у латинској крилатици (Repetitio mater studiorum est), изнова смо крајем 2009. слушали слична спорења и оспоравања.

Да ли је то један од кључних разлога што неизабрани брже-боље приону да са истомишљеницима установе нову академију или учено братство? Сетите се само Научног друштва Србије, једног од првих удружења те врсте, које и те како може да се подичи дометима својих чланова.

А шта је са инфлацијом академика која, можда, поприма размере хиперинфлације?

Уколико тумачење потражите од министарке финансија, гувернера, па и министра економије, неизоставно сте на погрешном трагу. А кога бисте ви, уважени читаоче, питали?