Светска датотека среће Универзитета Еразмус у Ротердаму највећи je регистар истраживања посвећених субјективном осећању уживања у животу. Иза ње стоји професор овог универзитета социолог Рут Венховен, Холанђанин који већ деценијама покушава да срећу претвори у бројке и на научној основи помогне, како појединцима да направе добар избор, тако и креаторима политике да правим одлукама допринесу добробити грађана.

Са овим светски познатим и признатим „срећологом”, рођеним у Хагу, граду који Срби никако не би повезали са срећом, разговарали смо телефоном. Замолио је да не буде превише питања пошто је у том тренутку чувао несташне унучиће.

С обзиром на то да три анкете из Србије које су коришћене у његовим анализама сугеришу да долазак демократије није много допринео да народ буде задовољнији животом (на скали од 1 до 4, од „веома срећан“ до „нисам срећан уопште“, просек је 1996. године био 2,8, 2001. после петооктобарских промена 2,83, да би за још пет година 2006. пао на 2,69), питали смо професора Венховена да ли демократија доноси срећу?

Демократија доноси срећу и постоји јасна корелација између политичке демократије и среће људи. Занимљиво, није у питању само демократија у политичком систему. Још је јачи утицај квалитета владе. Ако је влада добро организована, ако разуме потребе грађана и излази им у сусрет, онда су људи обично срећнији.

Колико су срећни људи у бившим комунистичким земљама?

Срећа становништва у бившим комунистичким земљама мања је него у западној Европи, па је тако и у земљама бивше Југославије. Генерално гледано, нижа је у јужној него у северној Европи и Србија ту није изузетак.

Да ли то има неке везе са климом?

Не баш. Истраживања су показалa да су људи срећнији у умереној клими, каква је у Србији. Међутим, много је важнији друштвени систем, а у Србији има доста социјалне напетости. Осим тога, имали сте рат у скоријој историји, а карактеристично је да то смањује срећу.

Шта уопште чини људе срећним?

Сасвим уопштено говорећи, то је испуњење основних људских потреба: за храном, друштвом, кровом над главом... Потребно нам је поштовање. Имамо и потребу да користимо наше потенцијале, а то је код људи мозак. То је један од разлога зашто људи читају ваше новине.

Зашто нам је потребна наука да нам каже шта нас чини срећним?

Зато што не знамо. Можемо да направимо поређење са храном. Пре сто година људи нису знали шта је здрава храна. Још од времена мог деде мислило се да добра исхрана подразумева много меса и масти. Сада знамо да много масти шкоди, а да је добро јести пуно воћа и поврћа. Ми знамо да ли смо срећни или нисмо, али не знамо шта нас чини срећним. Зато нам је потребна наука.

Рекли сте да људи данас имају луксуз да могу да бирају, али да нису довољно информисани да би донели праву одлуку?

Један од разлога зашто смо срећнији него што смо били јесте то што нам се пружа широка лепеза избора, али проблем је у томе што не знамо шта ће нас усрећити. Данас, на пример, можемо да бирамо да ли ћемо имати децу или не, што није био случај пре 40 година, али заправо не знамо да ли ће нас деца усрећити. Истраживања показују да вас деца чине мало мање срећним. Знате, деца вас дижу у небо, али понекад изазивају много стреса. Зато је, на пример, добро знати која врста људи највише губи срећу због деце. Истраживања су показала да су то високообразоване жене или људи са одређеним личним особинама. Добро је то знати, јер ако знате како деца делују на људе као што сте ви, можете да донесе одлуку на основу правих информација.

Како онда на срећу делују унучићи, то можете да нам кажете и из личног искуства?

О томе нема много истраживања, али ја лично уживам са њима. Свако ужива у унуцима. Неке анкете су показале да су бабе и деде који брину о унучићима срећнији, али не знамо да ли су већ били срећни, па се зато интересују за унучад, или им старање о њима доноси задовољство.

Имате ли нове податке о утицају економске кризе на срећу?

Нема много нових података, али сам видео неке са Исланда, који је тешко погођен рецесијом. Просечна срећа становништва је пала због кризе са 8,5 на 8. Ипак, то је далеко изнад просека у Србији. Још увек не можемо да установимо ефекте ове рецесије, али имао сам прилике да проценим ситуацију после оне која је захватила западну Европу осамдесетих година и која је донела масовну незапосленост многим земљама. Изненађујуће, дошли смо до закључка да су људи бринули, али да нису били мање срећни. Није порасла продаја лекова за умирење. Људи су схватили да је ситуација лоша, али то није утицало на њихову личну срећу.