Просечни становник Србије „несрећан” је чим отвори око. Тачније, истраживање Медијум Галупа, показује да је најнижи степен доброг осећања забележен у време кад већина људи устаје, припрема се и одлази на посао, у школу, или у обављање послова везаних за домаћинство. То временапетости – од седам до осам сати ујутро уједно је и доба дана кад је лоше осећање највеће. Смирај дана и поновни повратак кући, слободно време, очито су добар амбијент за добро расположење: оно се пење од 16 сати и кулминацију достиже од 21 до 22 сата.

Просечан становник Србије старији од 12 година осећа се посебно добро и срећно 178,4 минута или три сата дневно, а лоше два и по пута мање – 44,3 минута дневно.

Потомци (деца и унуци) и женски део популације (горњи леви квадрант графикона) очигледно су особе које изазивају највише добрих осећања, док најмање добрих и највише лоших осећања долази из улога везаних за посао и односе који нису породични (доњи полукруг на графикону). Истраживања показују да је пожељност односно непожељност особа из горе наведених друштвених улога снажно социјално укорењена и да не зависи од доба године или дневног ритма живота.

Важан закључак наших истраживања је и да је осећај среће повезан са годинама живота и степеном образовања.Најбезбрижнија и најбоље расположена је генерација студентског узраста – од 18 до 24 године: просечно време трајања добрих осећања је 236,6 минута, односно скоро четири сата, а лоше расположење у просеку траје 47,7 минута дневно. Најмање осећања среће бележи се у најстаријој групи (61+), 135,8 минута, али у овој групи има и најмање супротног осећања – око 34 минута.

Боље образовани су много срећнији у односу на оне са нижим образовањем: особе са високим и вишим образовањем проведу 243 минута дневно у добрим осећањима и 45 минута у лошим, а оне са основним образовањем свега 116 минута у добрим и 31 минут у лошим.

Покушали смо да комбинујемо ова два критеријума и да на јединственој скали упоредимо расподелу среће и доброг осећања. Ради прегледности, обележје старости смо исказали на тростепеној скали: од 12 до 29, од 30 до 50 и 51 и више година. Кад се та подела укрсти са образовањем, такође исказаним на тростепеној скали, добијамо деветостепену скалу са врло занимљивим налазима.

Горњи графикон нам показује да је образовање важнији фактор за процену осећаја среће него животно доба. Видимо да и припадници најстарије групе са високим образовањем имају знатно већу позитивну разлику у времену од припадника најмлађе групе са основним образовањем, али већу и од припадника најмлађе генерације са средњим образовањем.

Далеко најмање су срећне особе најнижег степена образовања у средњим (најпродуктивнијим) годинама: оне проведу свега 30 минута осећајући се посебно добро и срећно и 21 минут у супротном осећању, а позитивна разлика износи свега девет минута. Може се претпоставити да је то одраз незадовољства због чињенице да је у савременом друштву без формалне квалификације и подршке знања веома тешко изборити се за досезање жељених животних циљева али и за сопствени биолошки опстанак и опстанак своје породице.

Да та претпоставка има основа потврђује и податак да су сушта супротност овој групи особе најмлађе животне доби са високим образовањем: оне проведу 301 минут, односно пет сати у добром осећању, са позитивном разликом од 258 минута.

(Аутор је директор агенције Медијум Галуп)