Radoznalost je bila glavni razlog zbog koga sam se uputio u zgradu Službe, kopkalo me je šta se nalazi u tim famoznim dosijeima. Nisam gajio neke preterane iluzije da se tu može naći bogzna šta, ali bilo je interesantno videti kako se samorazotkriva tajanstvena i moćna služba pod pritiskom novih gospodara.

Sve to sa otvaranjem dosijea išlo je traljavo i mučno, dok konačno tadašnji potpredsednik vlade, Žarko Korać, nije potpisao neku trapavu uredbu koja je mirisala na nagodbu s nevidljivim moćnicima Službe. Dosijei se demokratski otvaraju za javnost, ali malo, samo nakratko, da čovek može da gvirne u svete tajne sopstvenog života, a potom se zavesa spušta i opet tama. Tako oni vide otvaranje za javnost.

Izgovor je bio da se zaštite „izvori Službe”, pa su doušnici postali zaštićeni jer bi im, možda, časna rabota koju su obavljali nanela duševnu bol, ako bi se za nju saznalo. A duševna bol je skupa roba, kao što znamo. Pravo žrtve na moralnu satisfakciju tada još nije ušlo u modu, uostalom, mora da je Služba imala razlog što „obrađuje subjekt”.

Elem, umesto da provedem rano jesenje pre podne 2001. na kakvoj terasi u razgovorima ugodnim, ja se uputih na Službino prikazanije. Novi Beograd je idealna lokacija za Novu Službu, koja se bavi novim čovekom, doduše malo zavedenim.

Portirnica birokratske zgradurine, u njoj već sede poznati otporaš, sada uspešni književnik, i stariji gospodin. Oni su već predali lične karte i čekaju da ih službenik Službe obavesti da li imaju dosije i kada mogu da ga vide. Sada i ja ulazim u istu proceduru. Posle petnaestak minuta pojavljuje se novi važniji službenik Službe, koji sa osmehom menadžera tek privatizovane turističke firme patetično izriče rezultate: otporaš ima dosije i može doći sutra da ga pogleda, moja malenkost takođe, stariji gospodin nema dosije. Stariji gospodin, očito zgranut, tiho, s nevericom pita: „Ali, ja sam na Golom proveo četiri godine, kako je moguće...” Važniji službenik Službe odgovara da nema, kao da se to samo po sebi razume, i odlazi žurno. Stariji gospodin skrušeno odlazi, nas dvojica ćutimo, onako, baš srpski.

Sutradan, eto me radoznala u Službi. Odvode me u kancelariju u kojoj već sedi neki službenik Službe koji se dosađuje.

Na stolu je – dosije, a i nije neki. Dok sedam, onaj neki službenik Službe me zvanično upozorava da svi podaci koji se tu nalaze predstavljaju službenu tajnu i da s njihovim sadržajem ne smem nikog da upoznam, niti bilo kome da prepričavam sadržaj, kao i da je zabranjeno praviti pisane beleške. Uspevam da se ne nasmejem, kao da su ga stavili tu da mi pravi društvo. Služba gospodare menja ali ćud nikako.

Unutra rešenja o raznim merama koje se određuju i izveštaji višoj instanci.

Mera tajnog pretresa: Kada opservirano lice nije u stanu, ulaze i vrše pretres, posle čega sve vraćaju u prvobitno stanje tako da vlasnik ne zna za posetu. Posle ja paranoičan. Našli mi peticije i neke tekstove, nije ih mrzelo da sve to uredno prepišu. U izveštaju navedeni najvažniji delovi i data kratka karakteristika teksta. Meru ponavljali s vremena na vreme.

Mera tajnog praćenja i fotografisanja: Čitam rešenje kojim se određuje mera, a nigde fotografija. Pitam onog nekog službenika Službe gde su fotografije. Kaže da on nije sastavljao dosije i da ne zna. Žao mi za fotke, njima ne trebaju, a meni bi bile draga uspomena.

Mera tajnog prisluškivanja telefona: Kao, da mogu javno da me prisluškuju. Mera više puta donošena. Ili su prekidali prisluškivanje ili je to zbog mojih čestih selidbi. Nema fonograma.

Onaj neki službenik Službe opet ništa ne zna.

Mera tajnog praćenja: Više puta donošena. Nema izveštaja, sem jednom oko neke kosovske peticije, gde detaljno opisuju rutu kretanja i ljude s kojima se sastajem. Pokušali su da otmu peticiju, ali nismo ni mi bili baš toliko naivni. Odustao da pitam onog nekog službenika Službe, znam da ništa ne zna.

Izveštaji: Gomila izveštaja od nekih ka nekome. Razgovori u kafani, na fakultetu, po stanovima, na ulicama. Po pravilu se navode prisutni kao da je neko vodio zapisnik. Razgovori detaljno zabeleženi. U ponekom izveštaju se pominje izvor informacije sa šifrovanim imenom (Rumenko, Šafran, Brzi...). Zanimljivo štivo, prisećam se događaja i ljudi, ali sam pola zaboravio. U pojedinim izveštajima preko nekih imena prelepljena je crna traka, pretpostavljam da su to doušnici. Dižem papir prema svetlu pokušavajući da u kontralihtu pročitam imena. Onaj neki službenik Službe me upozorava da to nije dozvoljeno. Objašnjavam mu da uredbom o otvaranju dosijea nije zabranjeno gledati kroz dosije u osunčani prozor. Hvata se za glavu. Nudim mu aspirin. Ustaje, seda, tako više puta. Kaže da može da prekine uvid. Objašnjavam mu da to ne bi bilo lepo. Spustio sam dosije i primirje je sklopljeno. Kasnije još nekoliko puta gledam sunce kroz dosije, tek da ga nerviram, i onako se ne može pročitati. Gleda me ispod oka, pravi se da ne primećuje i čita nepostojeće novine na stolu s glavom u rukama.

Epilog: Na kraju nekakvo rešenje doneto devedesetineke da se ukidaju mere operativne obrade i opservacije prema subjektu tom i tom, tj. prema meni, iz sektora anarholiberali, jer ne postoji društvena opasnost (kao da je svih tih petnaestak godina postojala). Zaboleo me je taj hladan ton, osetio sam se nekako ostavljeno, napušteno. Nije mala stvar kad Služba brine o tebi. Možda sam malo ljubomoran na one o kojima služba sada brine. Ko će sada da pravi tako precizan inventar mog života?

Docnije mi je moj prijatelj, pokojni Mića Doktor, objasnio da je to što sam gledao samo izvod, odnosno sažetak, zapravo deo pravog dosijea, koji se u stručnom, udbaškom žargonu zove feljton (valjda zbog nastavaka).

A ja bih voleo da imam pravi, kompletan dosije, za uspomenu i dugo sećanje.

--------------------------------------------------------------------------------------

Gordan Jovanović (1961), jedan od osnivača „Male škole” pri Otvorenom univerzitetu. Hapšen više puta, osuđen zbog učešća na demonstracijama podrške poljskoj „Solidarnost” 1982. zajedno s Veselinkom Zastavniković, Vesnom Pešić, Nebojšom Popovim, Ivanom Jankovićem i Borisom Tadićem.

Jovanović je suđen i u poznatom sudskom procesu „šestorici” 1984. kao najmlađi „anarholiberal”, pripadnik grupe koja radi na „rušenju socijalističkog samoupravnog sistema” (čl. 114, 133, 136 KZ SFRJ). Grupi su pripadali Miodrag Milić (Mića Doktor), Vladimir Mijanović (Vlada Revolucija), Dragomir Olujić (Oluja), Pavluško Imširović i Milan Nikolić.

Suđenje je usledilo posle smrti Radomira Radovića i sastanka Otvorenog univerziteta, kada su među 28 uhapšenih bili Milovan Đilas i Vojislav Šešelj.