Tajni dosijei su opet u žiži javnog interesovanja, što potvrđuje da je prodor javnosti i civilnog društva u ovaj domen neka vrsta dugotrajne, neizvesne borbe,često praćene manipulacijom i mistifikacijom.

Dabome da to ne čudi, pošto je upravo manipulacija, upravljanje tajnim dosijeima, jedan od bitnih razloga njihovog postojanja, kako to i priliči moći države. Pošto su u tim dokumentima sadržane stvarne činjenice ili isfabrikovani podaci o nečijem „puteru na glavi”, što potom postaje predložak za ucene, pritiske i isporučivanje svakojakih zahteva nekom pojedincu, uvek se postavlja pitanje ko tajnim dosijeima uopšte upravlja – političari na vlasti, ili tajne službe, koje prilježno proizvode ove „herbarijume” raznih nepodobnika.

Pre više od 20 godina, ovaj problem je Vladimir Dedijer sažeo u pitanju – Ko kontroliše kontrolore?

Teško je doći do odgovora u ovom vrzinom kolu, već i zato što tajni dosijei i manipulacija njima, svoju istrajnost i žilavost potvrđuju „od pamtiveka”, zbog čega na tragove ovih „arhiva represije” nailazimo već na glinenim tablicama drevnih rečnih civilizacija.

Pažnju javnosti, razume se, mnogo više plene i razbuđujući maštu, tajni dosijei nastali nadzorom građana posle 1945. u svemoćnim službama bezbednosti oličenim u Udbi i Kosu.

Broj takvih dosijea ni do danas nije poznat, kaže profesor Univerziteta „Union” dr Bogoljub Milosavljević, ali su ipak utvrđene neke činjenice koje bar delimično osvetljavaju ovaj problem.

Posle smenjivanja Aleksandra Rankovića 1966. i transformacije Udbe i Službe državne bezbednosti (SDB) izvršena je „revizija dokumentacije”, pa se zna da je u ondašnjoj Udbi i njenim republičkim upravama bilo evidentirano ukupno 2.754.923 „dosijea za lica”.

Ovim brojem su bili obuhvaćeni i stari dosijei iz Krljevine Jugoslavije, dosijei Gestapoa, zatim „pasoški dosijei”, nastali na osnovu provera za dobijanje putnih isprava, kao i lični dosijei oformljeni u postupcima bezbednosne provere za obavljanje raznih funkcija u organima državne i političke vlasti, kao i u privredi, nauci, medijima i drugim javnim sektorima.

Pomenuti broj „dosijea za lica” obuhvatao je i materijale o rezervnom i demobilisanom kadru JNA, kao i informacije o pojedincima sistematizovane iz političkih i ideoloških razloga.

Kada je krajem 1968. obavljena „revizija dokumentacije”, u saveznoj i u republičkim SDB ostalo je 613.768 operativnih ličnih dosijea.

Ono što je preteklo, nešto više od dva miliona dosijea, bilo je uništeno, prebačeno u arhive i druge organizacije ili predato vojnim službama bezbednosti.

U SDB Srbije ostalo je 61.750 operativnih dosijea. Njihov broj nije smanjivan, naprotiv, jer su stari dosijei dopunjavani i formirani novi.

Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije, u izjavi za „Politiku”, navodi da je od 2005. godine, Bezbednosnoinformativna agencija (BIA), kao naslednica SDB, predala ovoj arhivskoj ustanovi 75.000 ličnih dosijea, vođenih od 1945. do 1971. godine. Pošto ovim brojem nisu obuhvaćeni tajni dosijei Vojne službe bezbednosti, javnosti ostaje da nagađa koliko ih je u njenom posedu, kao što može samo da se pretpostavlja koliko ličnih dosijea pokriva period od 1971. do 2000. godine, a onda i do danas.

Jedna od zavrzlama u priči o tajnim dosijeima očigledno se tiče i uništavanja građe iz ovih „arhiva represije”, kako su oni imenuju u poslednjih petnaestak godina.

I dr Nikola Žutić iz Instuta za savremenu istoriju pominje „reviziju dokumentacije” iz 1968. i naglašava da su mnogi dosijei uništeni radi uklanjanja tragova o zloupotrebama i nezakonitom delovanju Udbe.

Naš sagovovornik navodi da je 1980-ih o uništavanju dosijea odlučivao Savet za zaštitu ustavnog poretka, a da su za vreme ministrovanja Radmila Bogdanovića 1991. godine„navodno donesene odluke o spaljivanju dosijea srpskih disidenata i tzv. nacionalista”. Prema rečima dr Žutića, „poslednje uništavanje dosijea desilo se posle 5. oktobra 2000. godine, kada je SDB od oktobra do decembra 2000, samo u sedištu SDB-a u Beogradu, uništio 11.490 dokumenata (35.753 strane).

Kao „očevidac masovnog, brzopoteznog škartiranja dokumenata u vremenu Miloševićeve vladavine”, dr Žutić navodi da su dosijei komunista, članova KPJ odnosno SKJ od 1945. do 1978. godine, inače čuvani u Arhivu CK SKJ, iz zdanja na ondašnjem Trgu Marksa i Engelsa (Trg Nikole Pašića) kamionima voženi „na reciklažu”.

„Ukupno je uništeno skoro kilometar građe, odnosno 828 dužnih metara dokumenata, ili 6.372 fascikle”, navodi dr Žutić.

Zanimljivo je da su zahtevi za uništavanje tajnih dosijea isticani i javno, čak i onda kada se to najmanje moglo očekivati. Posle 5. oktobra 2000. osvanuli su bilbordi s porukom Gorana Svilanovića, ministra spoljnih poslova i jednog od čelnika tadašnjeg Građanskog saveza Srbije, da treba uništiti sve dosijee pripadnika organizacije „Otpor”, što smo kao ideju, pogotovo tako selektivnu, podvrgli kritici na stranicama „Politike”, pozivajući se i na Ivu Andrića, koji je napisao da su arhivska dokumenta „dragoceni svedoci bez kojih bi nam ostale nedostupno razumljive mnoge pojave u sadašnjosti bez kojih ne bismo mogli nazreti nešto od budućnosti”.

Svedoči o tome u dobroj meri i četvorotomni „Policijski dosije”(4.000 strana) koji je s dokumentima iz svog ličnog dosijea pre nekoliko meseci objavio dr Vojislav Šešelj. Ako ništa drugo, iz te građe se vidi kako tajni dosijei izgledaju, kako se informacije u njima prikupljaju i sistematizuju i čemu služe.

„Policijski dosije” nas, uz ostalo, stavlja i pred pitanje koliko je istine sadržano u anegdoti koja kaže: Kad sede dvojica, niko nije dostavljač, a kada sede trojica, dvojica su to sigurno.

Slobodan Kljakić