Radio-televizija Srbije jedna je od malobrojnih medijskih kuća koje su u velikoj meri, zahvaljujući prilozima, u informativnim emisijama pomogle da se više ljudi u Srbiji odluči na zaveštanje organa. Naime, pre godinu dana RTS je pokrenuo kampanju sa ciljem da se u našoj zemljistvori što veća mreža dobrovoljnih davalaca organa, izveštavajući u nedeljnom Drugom dnevniku o značaju zaveštanja organa i razvoju programa transplantacije. Koliko je podrška nacionalnog medijskog servisa pomogla kampanji, najbolje govori podatak da je donorsku karticu samo na VMA ove godine uzelo 7.400 osoba, na jugu Srbije se na taj humani čin odlučilo više od 3.000 stanovnika, isto koliko i na teritoriji Vojvodine. Akciju je od samog početka u svojim prilozima pomogla novinarka RTS-a Ana Stamenković, koja za „Politiku” govori o svojim iskustvima u vezi sa prilozima o transplantaciji organa u Srbiji.

Da li se nešto promenilo u odnosu na decembar 2008. godine kada ste napravili prvi prilog o transplantaciji organa?

Najvažnije je da se promenila svest građana, jer se sada o transplantaciji organa više govori i za naše građane to nije nešto nepoznato. Posle godinu dana od kada smo krenuli da izveštavao o ovoj problematici ima i više vlasnika donorskih kartica. Od januara ove godine kartice izdaje i Klinički centar u Nišu, oni su taj proces započeli odmah posle kampanje RTS-a.

Štadržavamožedauradi da se poboljša situacija u ovoj oblasti?

Država, odnosno Ministarstvo zdravlja, može da ubrza osnivanje Uprave za biomedicinu i „Srbijatransplanta”. Ove ustanove imaće evidenciju osoba koje su zaveštale organe, i registre davalaca i primalaca, a sve to neophodno je urediti i zbog uključivanja Srbije u organizaciju „Eurotransplant”. Zatim, važno je da se pošalju u inostranstvo na obuku osobe koje će, u bolnicama u kojima postoje svi uslovi za utvrđivanje moždane smrti i najopremljenije jedinice intenzivne nege, razgovarati sa porodicom potencijalnog donora u najtežem trenutku. To su takozvani koordinatori, možda i najvažnije karike u celom postupku. Zatim, treba omogućiti da mladi lekari idu na obuku u transplantacione centre, možda da se tim koji radi transplantacije i novčano nagradi.

Koliko je značajno potencijalno članstvo Srbijeu „Eurotransplantu”?

Značajno je pre svega za one koji čekaju na zdrav organ, jer su mnogo veće šanse da ga za kraće vreme dobiju, ali i za razvoj čitavog zdravstvenog sistema. Srbija će mnoge uslove morati da ispuni da bi pristupila toj organizaciji koju čine Nemačka, Holandija, Austrija, Luksemburg, Slovenija i Hrvatska. Međutim, da bismo bili punopravni članovi moramo i mi da dajemo njima, što znači da u Srbiji mora da bude obavljeno više transplantacija, ali moramo i da razvijemo i neke oblike presađivanja organa koji se ovde ne rade. Ne bih da zvučim surovo, ali kada bi se samo posle saobraćajnih nesreća, kada su već izgubljeni mladi životi, razmišljalo i radilo drugačije, mnogi drugi životi bi bili spaseni.

Mnogo javnih ličnosti se  uključilo u akciju i zaveštalo svoje organe. Koliko takvi postupci mogu da motivišu građane  da potpišu donorske kartice?

Takve akcije mogu da koriste, jer običnom čoveku znači kada vidi da je neka poznata ličnost uradila tako nešto humano i solidarno. Ali u promociji transplantacije, ipak, najveću ulogu imaju oni koji su dobili nove zdrave organe, i koji u potpunosti mogu da uživaju u životu. Veliki značaj imaju i porodice donora koje javno govore o svojoj odluci. Te poruke i potresna svedočenja su najvažniji. Nadam se da će od sledeće godine transplantacija u Srbiji dobiti mesto koje zaslužuje. To je za više hiljada naših građana jedina nada za bolji život, ali i jedini način lečenja. Po broju kadaveričnih transplantacija pokazujemo koliko smo humano i solidarno ali i razvijeno društvo. Neki lekari znaju da kažu da je upravo transplantacioni program i lična karta zdravstvenog sistema. Saglasna sam sa tim stavom.