Радио-телевизија Србије једна је од малобројних медијских кућа које су у великој мери, захваљујући прилозима, у информативним емисијама помогле да се више људи у Србији одлучи на завештање органа. Наиме, пре годину дана РТС je покренуо кампању са циљем да се у нашој земљиствори што већа мрежа добровољних давалаца органа, извештавајући у недељном Другом дневнику о значају завештања органа и развоју програма трансплантације. Колико је подршка националног медијског сервиса помогла кампањи, најбоље говори податак да је донорску картицу само на ВМА ове године узело 7.400 особа, на југу Србије се на тај хумани чин одлучило више од 3.000 становника, исто колико и на територији Војводине. Акцију је од самог почетка у својим прилозима помогла новинарка РТС-а Ана Стаменковић, која за „Политику” говори о својим искуствима у вези са прилозима о трансплантацији органа у Србији.

Да ли се нешто променило у односу на децембар 2008. године када сте направили први прилог о трансплантацији органа?

Најважније је да се променила свест грађана, јер се сада о трансплантацији органа више говори и за наше грађане то није нешто непознато. После годину дана од када смо кренули да извештавао о овој проблематици има и више власника донорских картица. Од јануара ове године картице издаје и Клинички центар у Нишу, они су тај процес започели одмах после кампање РТС-а.

Штадржаваможедауради да се побољша ситуација у овој области?

Држава, односно Министарство здравља, може да убрза оснивање Управе за биомедицину и „Србијатранспланта”. Ове установе имаће евиденцију особа које су завештале органе, и регистре давалаца и прималаца, а све то неопходно је уредити и због укључивања Србије у организацију „Еуротрансплант”. Затим, важно је да се пошаљу у иностранство на обуку особе које ће, у болницама у којима постоје сви услови за утврђивање мождане смрти и најопремљеније јединице интензивне неге, разговарати са породицом потенцијалног донора у најтежем тренутку. То су такозвани координатори, можда и најважније карике у целом поступку. Затим, треба омогућити да млади лекари иду на обуку у трансплантационе центре, можда да се тим који ради трансплантације и новчано награди.

Колико је значајно потенцијално чланство Србијеу „Еуротранспланту”?

Значајно је пре свега за оне који чекају на здрав орган, јер су много веће шансе да га за краће време добију, али и за развој читавог здравственог система. Србија ће многе услове морати да испуни да би приступила тој организацији коју чине Немачка, Холандија, Аустрија, Луксембург, Словенија и Хрватска. Међутим, да бисмо били пуноправни чланови морамо и ми да дајемо њима, што значи да у Србији мора да буде обављено више трансплантација, али морамо и да развијемо и неке облике пресађивања органа који се овде не раде. Не бих да звучим сурово, али када би се само после саобраћајних несрећа, када су већ изгубљени млади животи, размишљало и радило другачије, многи други животи би били спасени.

Много јавних личности се  укључило у акцију и завештало своје органе. Колико такви поступци могу да мотивишу грађане  да потпишу донорске картице?

Такве акције могу да користе, јер обичном човеку значи када види да је нека позната личност урадила тако нешто хумано и солидарно. Али у промоцији трансплантације, ипак, највећу улогу имају они који су добили нове здраве органе, и који у потпуности могу да уживају у животу. Велики значај имају и породице донора које јавно говоре о својој одлуци. Те поруке и потресна сведочења су најважнији. Надам се да ће од следеће године трансплантација у Србији добити место које заслужује. То је за више хиљада наших грађана једина нада за бољи живот, али и једини начин лечења. По броју кадаверичних трансплантација показујемо колико смо хумано и солидарно али и развијено друштво. Неки лекари знају да кажу да је управо трансплантациони програм и лична карта здравственог система. Сагласна сам са тим ставом.