Presađivanje organa – da, e vivo, od živa čoveka, i ex cadavere, od pokojnika, transplantacija srca –  uslovno da, nikako e vivo, samo ex cadavere, zaključuje svoj tekst o presađivanju organa vladika bački Irinej.

Episkop, međutim, navodi nekoliko uslova koje presađivanje mora da ispunjava da bi bilo dozvoljeno i zaslužilo pohvalu sa stanovišta hrišćanskog morala. Na prvom mestu, primalac i davalac organa postupaju slobodno i dobrovoljno. Davalac je nadahnut i podstaknut isključivo ljubavlju prema bližnjem, kome novi organ često znači i opstanak u životu ili zdravstvenu pomoć, navodi dalje vladika. Dakle, nedopustiva je bilo kakva vrsta trgovine ljudskim organima, a transplantacijom ne sme biti ugrožen život davaoca, kao ni njegovo opšte zdravstveno stanje. Takođe, presađivanje ne sme da menja, unižava, ili ugrožava biološki ili duhovni identitet primaoca, ističe vladika Irinej. Tek kada su ispunjeni ovi uslovi, presađivanje se i sa stanovišta crkve smatra dozvoljenim i pohvalnim, piše vladika Irinej, dodajući da pitanje presađivanja organa na isti način posmatraju i vrednuju i Pravoslavna i Rimokatolička crkva, kao i tradicionalne crkve reformacije.

Episkop bački u drugom delu svog teksta „Ukratko o transplantaciji”, razmatrao je i pitanje presađivanja srca. Naglašavajući da se presađivanje ovog organa vrši samo sa mrtvog čoveka, vladika ističe i da većina pravoslavnih i katoličkih teologa traži najveći mogući oprez u procenjivanju stvarne smrti.

Dileme oko toga treba li da prihvate transplantaciju, da li da zaveštaju organe, da li i kako da obave ovu operaciju, šta bi bilo ispravno, a šta ne, često imaju vernici – i laici i lekari. Prema rečima protojerej-stavrofora Hadži Ljubodraga Petrovića, sekretara Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, vernici najčešće imaju dileme oko toga treba li da se podvrgnu ovoj operaciji, a veoma mali broj njih odlučan je da zavešta svoje organe.

– Pobožni hrišćani se često suzdržavaju od toga, kažu, ako je po volji Božjoj, neću da koristim tuđe organe, nego one koji su mi dati po rođenju, pa koliko god da traju. Nisam imao mnogo slučajeva ljudi koji su govorili da bi zaveštali organe. Oni žele da umru u celosti jer veruju da će organizam taj kakav jeste prilikom opšteg vaskrsenja, vaskrsnuti iz mrtvih – kaže otac Ljubodrag.

On objašnjava da se više pažnje pridaje tehnici, odnosno načinima kako da se uspešno obavi ova operacija, nego nečemu, što je po njegovom mišljenju, mnogo važnije: smislu ljudskog života.

– Čovek će i sa tim novim organom pre ili kasnije morati da napusti ovaj svet, pa ako nije u svoju dušu uneo dostojanstvo da nasledi život večni, onda to i nije neka usluga. Čovek je besmrtno biće, on duhovno nastavlja da živi, ne završava se sve grobom. Pre ili kasnije otići će sa ovog sveta, ali je važno kako će da ode, sa kojim duhovnim sadržajem odlazi u onaj, duhovni svet – ističe otac Ljubodrag.

I sami lekari su nekada u dilemi, ne znaju šta da rade ili kako da se postave, jer ako vodimo računa o čovekovoj ličnosti, onda moramo i o presađivanju organa, priča sekretar Verskog dobrotvornog starateljstva.

–  Međutim, ako je reč o tome da čoveku bude bolje, ne znam kako se to može bez Boga učiniti. Mislim da je najbolje štiti zdravlje čoveka da se on ne razboli, voditi računa o hrani, vazduhu, vodi, svemu onome što daje zdravlje čoveku. Nije dobro da se stvaraju takvi uslovi gde čovek, hteo ne hteo mora da oboli, pa će mu onda presaditi organ, ali i taj novi organ ponovo će da oboli, od te iste zagađene hrane ili vode. Ponekad, dakle, ima i besmislenih stvari, pored dobrih namera –  kaže otac Ljubodrag.