Пресађивање органа – да, e vivo, од жива човека, и ex cadavere, од покојника, трансплантација срца –  условно да, никако e vivo, само ex cadaverе, закључује свој текст о пресађивању органа владика бачки Иринеј.

Епископ, међутим, наводи неколико услова које пресађивање мора да испуњава да би било дозвољено и заслужило похвалу са становишта хришћанског морала. На првом месту, прималац и давалац органа поступају слободно и добровољно. Давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, коме нови орган често значи и опстанак у животу или здравствену помоћ, наводи даље владика. Дакле, недопустива је било каква врста трговине људским органима, а трансплантацијом не сме бити угрожен живот даваоца, као ни његово опште здравствено стање. Такође, пресађивање не сме да мења, унижава, или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, истиче владика Иринеј. Тек када су испуњени ови услови, пресађивање се и са становишта цркве сматра дозвољеним и похвалним, пише владика Иринеј, додајући да питање пресађивања органа на исти начин посматрају и вреднују и Православна и Римокатоличка црква, као и традиционалне цркве реформације.

Епископ бачки у другом делу свог текста „Укратко о трансплантацији”, разматрао је и питање пресађивања срца. Наглашавајући да се пресађивање овог органа врши само са мртвог човека, владика истиче и да већина православних и католичких теолога тражи највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Дилеме око тога треба ли да прихвате трансплантацију, да ли да завештају органе, да ли и како да обаве ову операцију, шта би било исправно, а шта не, често имају верници – и лаици и лекари. Према речима протојереј-ставрофора Хаџи Љубодрага Петровића, секретара Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, верници најчешће имају дилеме око тога треба ли да се подвргну овој операцији, а веома мали број њих одлучан је да завешта своје органе.

– Побожни хришћани се често суздржавају од тога, кажу, ако је по вољи Божјој, нећу да користим туђе органе, него оне који су ми дати по рођењу, па колико год да трају. Нисам имао много случајева људи који су говорили да би завештали органе. Они желе да умру у целости јер верују да ће организам тај какав јесте приликом општег васкрсења, васкрснути из мртвих – каже отац Љубодраг.

Он објашњава да се више пажње придаје техници, односно начинима како да се успешно обави ова операција, него нечему, што је по његовом мишљењу, много важније: смислу људског живота.

– Човек ће и са тим новим органом пре или касније морати да напусти овај свет, па ако није у своју душу унео достојанство да наследи живот вечни, онда то и није нека услуга. Човек је бесмртно биће, он духовно наставља да живи, не завршава се све гробом. Пре или касније отићи ће са овог света, али је важно како ће да оде, са којим духовним садржајем одлази у онај, духовни свет – истиче отац Љубодраг.

И сами лекари су некада у дилеми, не знају шта да раде или како да се поставе, јер ако водимо рачуна о човековој личности, онда морамо и о пресађивању органа, прича секретар Верског добротворног старатељства.

–  Међутим, ако је реч о томе да човеку буде боље, не знам како се то може без Бога учинити. Мислим да је најбоље штити здравље човека да се он не разболи, водити рачуна о храни, ваздуху, води, свему ономе што даје здравље човеку. Није добро да се стварају такви услови где човек, хтео не хтео мора да оболи, па ће му онда пресадити орган, али и тај нови орган поново ће да оболи, од те исте загађене хране или воде. Понекад, дакле, има и бесмислених ствари, поред добрих намера –  каже отац Љубодраг.