После тешког и предугог мамурлука, натопљеног јефтиним дестилатима за опијање социјалистичких и самоуправно свесних радних људи и грађана, винарство у Србији се пробудило. Винарски друштвени гиганти масовно су производили „смедеревку”, „ружицу” или „банатски ризлинг”, који су изазивали бар две ствари: обавезну јутарњу мигрену, која је могла да се пореди са осећајем најглупљег у екипи, који целе ноћи не погађа ко с њим игра зуце, и владајуће идеолошко стање свести да је пиће богова достижно и онима с дна бурета.

Схватајући да је живот исувише кратак да би се пило лоше вино, Срби и остале етничке заједнице вратили су се овој животној рецептури светог Августина пре пет или шест година, ширењем породичних винарија. Винарски обновитељи, лоцирани између 42. и 46. степена северне географске ширине, у пределима с благотворном климом, нису само открили топлу воду да је традиција производње квалитетног вина много дужа од периода вишедеценијске стагнације. Ренесанса винарија мотивисана је и изучавањем Вилијема Шекспира, који је написао: „Вино мозак чини промишљеним, брзим и проналазачким, пуним живих ватрених и пријатнихмисли”.

Та пријатност се огледа у чињеници да, осим што благородно делује на чула, крвне судове и нерве, вино представља најатрактивнији посао по питању коришћења фондова ЕУ.Начелник Одељења за виноградарство и винарство Министарства пољопривреде Дарко Јакшић зато каже да је циљ Србије да пре уласка у ЕУ подигне што више винограда, како би могла да искористи што више новца из бриселске касе. Један пројекат, вредан 1,5 милиона евра,већ смо искористили, а одобрен је још један, за заштиту географског порекла и рејонизацију у вредности од 1,3 милиона.

Промењена је и законска регулатива, па је нови Закон о вину усаглашен са захтевима Брисела и прилагођен малим, породичним винаријама, које имају највеће учешће у виноградарству данас. Поред тога, са шпанским партнерима министарство је радило на изради виноградарског и винарског регистра, као и успостављању система државних енолошких лабораторија, које ће радити по ЕУ методама.

Да је винарство посао будућности није доказао само бивши премијер Зоран Живковић, чији је улазак у овај посао изазвао контроверзе. Важније је нешто друго: према Споразуму о стабилизацији и придруживању (Протокол два), Србији је одобрена извозна квота од 63.000 хектолитара вина у земље ЕУ без икаквих царинских ограничења.

– Нажалост, та искоришћеност је била испод 10 одсто, али охрабрује да је извоз вина у Русију прошле године удвостручен. Наиме, Русија је забранила увоз из Грузије и Молдавије из политичких разлога, тако да она потражује огромне количине вина. Наш проблем у Русији су мале серије. Извоз једне етикете од 10.000 боца не може подмирити ни две московске улице.

Основна винарска стратегија не односи се тренутно на јурњаву за испуњавањем извозних квота, већ је приоритет борба на нашем тржишту са увозним, пре свега македонским и црногорским винима. Процењује се да на једну домаћу боцу, иду две до три увезене.

Како ће се Србија изборити са сазнањем да Брисел хоће пити рујна вина? Од некадашњих 150.000 хектара винограда, сада су најоптимистичније процене да постоји једва 20.000 хектара, каже професор на Пољопривредном факултету у Београду и један од наших најпознатијих енолога Слободан Јовић, уз ограду: „Искрено, нико појма нема колико стварно имамо површина под виноградима”.

Он наводи да је и у посткомунистичком периоду владала манија за што већим приносима. Ако то важи за пшеницу или кукуруз, у виноградарству владају другачија правила –што је виши принос грожђа, то је тужнија прича у чаши. Зато су породични подруми кренули уназад: најпре су редуковали приносе, како би створили много квалитетније грожђе, а затим повећавају површине под виноградима, унапређују технологију. Тако је повећан број произвођача вина с географским пореклом којих је било свега седам. Сада их је 50.

Управо бриселски стратези инсистирају на попису „националних коверти”, где се свакој земљи ЕУ дају субвенције за регулацију виноградарског сектора, што је одговор на вински цунами из Новог света (Чиле, Аргентина, Јужна Африка, Аустралија), који имају велике серије вина, па једну етикету можете купити у маркету у било ком делу света. Укинути су закони Старог света да вреде само француска вина, док су остала бућкуриш.

Могу ли српске породичне винарије одговорити овом глобалном рату? Нова вина, претакана у транзицији, нису била за шприцер или беванду. Она су захтевала посебну чашу, посебно место на трпези, посебну цену.

Таква вина су тражила новог купца, који је био заинтересован за њихово географско порекло, који је био спреман да саслуша причу о настанку тог вина, да сазна нешто више о самом произвођачу, да посети његов виноград и подрум, па да дегустира на месту производње. И, разуме се, да плати много вишу цену од оне по којима су се продавала вина за широке народне масе.

Када су делегати ММФ-а и менаџери „Фијата” недавно посетили подрум „Радовановић” у Крњеву, кудаих је одвео Млађан Динкић, гости су били пријатно изненађени „каберне совињоном”. Странци су заиста често изненађени квалитетом домаћих врхунских вина и када не погледају у етикету често помисле да је реч о ексклузивним бербама из увоза.

Један од првих настављача традиције породичног винарства, Миодраг Радовановић, био је енолог у „Навипу”. Обновио је породични подрум 1992. године.

– Посао је ишао споро, било је неповерења у нас све до 2004. и 2005. године када се изненада догодио бум. Потражња за нашим винима из малих винарија је порасла за 100 одсто. Најпре смо снабдевали ресторане, па су гости пожелели и да купе боце вина. Било им је необично да пробају вина која нису „Навип” – сећа се Радовановић. Сада његова винарија има капацитет 430.000 литара и омогућава стабилну производњу од неких 200.000 бутељки годишње. У власништву поседује 23 хектара винограда са сортама „шардоне”, „рајнски ризлинг”, „сиви пино”, „кабарнет совињон” и „каберне фран”, који се купују у винотекама или наручују у виђенијим београдским ресторанима, попут „Мадере”, „Клуба књижевника” или „Франша”.

Често цитирајући великог француског енолога Пеиноа „да свако пије вино које заслужује”, професор Јовић је свестан да, поред обнове винограда и подрума, енолошка култура представља неопходну ставку у развоју овог ренесансног бизниса.

– Пословни људи, дипломате, па и љубавници, често се нађу у деликатној ситуацији када треба да испоштују ритуал сусрета са боцом вина, када оно може да разоткрије много шта. Знам да су неки послови пропали зато што је један од преговарача наручио црвено, опоро вино уз речну рибу. Што би рекао кардинал Ришеље: „Онај ко не пије вино уз оброк, лишава се великог задовољства. Али онај ко пије погрешно вино, лишава задовољства и себе и остале”.

Вински ноблес је заиста временом надвладао масовну шприцер-културу. Стварно, тај грешни обичај да се винима одузима душа киселом или содом, готово да је потпуно изумро.

Александар Апостоловски

---------------------------------------------------------------------------
Разграничење

„Винарским разграничењем”Србија ће бити подељена у три велика региона – панонску Србију, моравску Србију и метохијску Србију. Ови региони делиће се на ниже јединице - рејоне, подрејоне, па све до виногорја.
– Новом поделом, уводимо и ознаку „регионално вино” – објашњава Јакшић. – У питању је вино произведено од 75 одсто грожђа из једног региона и 15 одсто грожђа из неког другог. Вино са овом ознаком замениће некадашње стоно вино са географским пореклом. За свако друго, квалитетније вино, „сужаваће” се површина са које се грожђе набавља.

-------------------------------------------------------------------------------

Попис винограда преко Џи-Пи-еса

– Министарство пољопривреде је новим законом увело виноградарски регистар где ће произвођачи морати да пријаве све винограде, од 10 ари па навише. а министарство ће коришћењем Џи-Пи-Ес технике и одговарајућих софтвера, то морати да провери. Премери и пошаље Бриселу – указује Дарко Јакшић.

---------------------------------------------------------

„Јат”не точи наше

– Винарска култура подразумева да наша дипломатска представништва и државни органи на пријемима послужују вина из Србије, као и да вина из домаћих винарија државни чиновници поклањају својим колегама из иностранства. У авионима „Јата”, међутим, не служи се наше вино, што је недопустиво и незамисливо за једну националну авио-компанију – каже Дарко Јакшић.

-------------------------------------------------------------------

Паја Вујисић научио Орсона Велса да пије

Професор Слободан Јовић опомиње да треба водити рачуна да нам се не догоди оно што се догодило Орсону Велсу. Славни амерички глумац и режисер филмског класика „Грађанин Кејн”, у својим позним годинама,упитан да ли за нечим жали, одговорио је: „Жалим што на време нисам открио вино”.

А на вино га је „навукао” Павле Вујисић, легендарни српски глумац. Паја га је водио по београдским ресторанима и сплавовима. Када су амерички новинари питали Орсона Велса ко је највећи светски глумац, он је говорио: „То име вам вероватно неће много значити. Човек се зове Паја Вујисић”.

----------------------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. У вину је истина – рече заштићени сведок и поручи нову туру.

 . Беспослен винар и вино крсти.

 . Марко Краљевић је измислио шприцер јер је пола вина давао Шарцу.

 . Бесплатне акције ћемо уновчити на следећој берби. Кад на врби роди грожђе.

 . Млади избегавају тешка вина. Више воле лаке дроге.

 . Појавила се нова виноградарска сорта: премијер.

 . Вино је пиће богова, али наш бог је пио чивас регал.

 . И Исус је од воде правио вино.

Драгутин Минић