Вински патриотизам или подрумска глобализација? „прокупац“ или „каберне“,„шардоне“ или  „смедеревка“? Безрезервна подршка развоју аутохтоних сорти или капитулација пред старовековним виноградарским величинама? У Горњем Злегињу код Александровца, парчету жупске области, немају дилему. Гаје „рскавац” и точе „принс”.

– Неће Француз у Србији да пије своју сорту. Тражи наше. Италијани су имали аутохтоне сорте „небијоло“ и „сан ђеновезе“, а сад су то светска вина – каже Драгомир Рајковић, професор географије у крушевачкој основној школи. Његов брат Миодраг је адвокат у Београду. Драгомир је старији, жупски смирен, по оној да трипут мери, једном сече. Млађи је темпераментан и енергичан. Заједно су тандем који производи једно од најскупљих вина на нашем тржишту „принс рскавац“. Дакле, аутохтони, а у најмању руку европски.

У Међународном уреду за винову лозу у Паризу (ОИВ), указано је више пута да свету прети шардонизација, чиме се упозорава на неумерено ширење глобално познатих сорти винове лозе. Зато се последњих година све више дају препоруке да се виноградарске земље оријентишу на ширење националних сорти.

Професор Слободан Јовић је један од скептика у безрезервној подршци таквом развоју под подршком ЕУ, јер у промоцији винског „ја, па ја“, види потенцијале за „малу превару”: он сматра да аутохтона вина дају нешто слабији квалитет, што дугорочно може изазвати још већу зависност од увозних вина.

Миодраг Рајковић не мисли тако:

– Горње Злегиње је јако баш по „рскавцу” („прокупцу”), сорти која има грозд који није збијен. А кад се једе, рска се међу зубима као камена бомбона. До шездесетих година, Жупа је имала само „рскавац“ и „дренку“, која је служила за прављење стоних вина. Онда су у Жупу стигле познате сорте врхунског грожђа: „бургундац“, „семијон“, „совињон“... Садили су их науштрб наших сорти. Наша породица је почетком 2000. године видела да од „рскавца“ можемо да правимо вина равноправна европским. Горње Злегиње је пре Другог светског рата имало четири винарска трговца, а породица Рајковић је гајила винограде и производила вина од средине 19. века. Наш отац Владимир је инсистирао да „рскавац“ никада не оде са нашег имања.

Миодраг је са братом преузео вођење подрума после очеве смрти. Њихов деда Милош је 1933. године, на изложби поводом стогодишњице ослобођења Крушевца од Турака добио признање за најбоље црвено вино. Наследник, „принс рскавац“ је на Новосадском пољопривредном сајму 2004. године био најбоље оцењено црвено вино.

– Траже га странци. Зову и Американци и Руси. Сада имамо седам хектара винограда и подижемо ове године још један и по хектар, а Руси траже два шлепера вина недељно.

То је основни проблем породичних винара, пред најездом вина из Новог света, који производе огромне серије, доступне у маркетима у било ком делу света.

А. А.

-----------------------------------------------------------

Клонирати „прокупац”

– Ми имамо ту несрећу да наше аутохтоне сорте нису високог квалитета – напомиње Дарко Јакшић, указујући да нисмо радили на клонској селекцији аутохтоних сорти. Односно, бирању најбољих генотипова у популацији. С тим се кренуло пре неколико година, а најдаље се отишло на клонској селекцији „прокупца“ и још неких сорти, што значи да тек треба радити на њима. Произвођачи још тешко прихватају да је смањење приноса основа квалитета.