–Знам ја веома добро шта је Тоскана. Дане и недеље сам проводио у њеним „џеповима”, гледао, учио, разговарао, пробао, мирисао, па и завидео. И када сам се после једног од очаравајућих боравака вратио кући, мојој шумадијској лепоти и питомини, помислих – што се и ми не бисмо потрудили да рецепт Тоскане пренесемо у наш крај. И ево, полако, али упорно ја и још неколико занесењака покушавамо да тај наш „камен” изгурамо на врх Опленца или Венчаца с кога ће једног дана пући поглед на стотине хектара винограда, подруме богате врхунским винима, на мале ресторане, хотеле и пансионе, воћњаке… Зеленило које Тоскана нема”, прича и будан снива власник винарије „Александровић”, Божидар Александровић, у селу Винча, шест километара од Тополе према Руднику.

Не морамо ништа да измишљамо. Треба само прекопирати оно у чему су људи пре нас успели. И то не тако давно. До пре тридесетак година у Тоскани се није могао наћи човек који говори енглески. Вода им је била скупља од вина. Виногради и простране сеоске куће – запуштени. А онда су дошли људи са идејом и све преокренули. С њима је дошао и новац, а с парама знање, технологија, маркетинг… Остало је већ легенда, прича Александровић и опет причу враћа на Тоскану, али на онај њен мали, виноградарски део смештен око градића као што су Монталћино или Монтепулћано. Тај пасторални амбијент, исцртан меким пејзажима и испуњен миром природе, на много начина може се препознати и у нашој Шумадији. Нарочито у опленачком виногорју. Историјска патина и дух не тако давних времена, којима одишу тоскански градићи, могу се осетити и у Тополи, на Опленцу или у устаничком Орашцу, па и Аранђеловцу. Али, пуно тога нам фали.

Недостају нам, наставља наш саговорник, пре свега – виногради којима су окићене тосканске падине, претварајући је у земљу вина. Неразвијени су нам свест и култура о аутентичној гастрономији, која чини изузетно значајан део савремене туристичке понуде. Немамо развијену производњу таквих, типичних производа, који чине оно што Французи зову „Cuisine du Terroir” – кухиња поднебља. Имамо друмске кафане и механе, али то није оно што нам треба. Недостају нам мали шумадијски ресторани и у њено зеленило ушушкани хотели, какве можете видети у готово сваком тосканском селу, са 20 до 30 соба, односно од 50 до 60 кревета.

– Буде ме сваки пут срамота када пуном аутобусу гостију морам да објашњавам како у нашем крају немају где да коначе, а још више ми је мука када им кажем да не постоји ниједан ресторан с националним јелима која би пратила одговарајућа вина. Тополу годишње посети више од 300.000 туриста. Задрже се који сат у разгледању историјских знаменитости и – оду. Врло често и без икаквог сувенира. Знамо, дакле, све шта фали, али нам упркос свему недостају воља и ентузијазам да ствари покренемо у бољем смеру”, уверава нас Александровић и додаје да се с развојем виноградарства, винарства, туризма, хотелијерства, воћарства… само у овом делу Шумадије може осигурати добар и плаћен посао бар за 100.000 људи.

Да се, ипак, не креће од нулесведочи и чињеница да у опленачком виногорју тренутно постоје три винарије, а припремају се хектари за још четири. И свака од њих,на свој начин, већ развија концепт за који се Александровић залаже. То је производња аутентичних вина. Вина поднебља, развој винског туризма у нашим виноградима и подрумима, које већ сада годишње посети више од 20.000 људи.

Да ова шумадијска прича није само пука жеља сведоче и обновљени „Краљеви (Карађорђевића) подруми” са реалном перспективом да ускоро буде засађено свих 100 хектара под виноградима, који су почетком 20. века чинили најмодернију винарију у југоисточној Европи. Подрум „Врбица” управо завршава велелепни виноградарско-винарски комплекс, сачињен од винарије, апартмана, ресторана, спортских терена и свих осталих садржаја, које захтева савремени туриста.

Нико не може да нас спречи да то подручје, на свега сат времена вожње од Београда, не постане нашамала, „српска Тоскана” – богато, узбудљиво и јединствено виногорје. Другачије од свих које познаје Европа, а то већ није мало, сматра Александровић.

Слободан Костић