Da li je to u ljudskoj prirodi ili jednostavno samo navika, ali tek kada se negde, na nekoj tački zemaljske kugle, dogodi katastrofa, kao što je poslednji zemljotres na Haitiju, počinjemo da razmišljamo šta je takvu kataklizmu moglo da predupredi. Da su građevinari stub zaštite od zemljotresa i nije novost. Međutim, pravila i propisi za gradnju razlikuju se od zemlje do zemlje.

Tek posle razornog potresa u Skoplju 1963., SFRJ je 1964.godine, prema rečima profesora Građevinskog fakulteta u Beogradu dr Ratka Salatića, usvojila Privremene tehničke propise za građenje u seizmičkim područjima.

– Tada je počela da se primenjuje vertikalna betonska serklaža u zidanim objektima kojom je u znatnoj meri pojačana seizmički otpornost. Pre toga su se postavljale samo horizontalne serklaže u okviru betonske tavanice. Prema ovim propisima, sve veće konstrukcije morale su da se rade sa

vertikalnim betonskim elementima. Zato su zgrade sagrađene posle 1963. bolje od prethodnih. Godine 1981. pojavio se novi pravilnik s nekoliko dopuna. U Evropi je na snazi „Evro kod 8”, koji kod nas još nije uveden, ali je preveden na srpski. I dalje važi dopunjeni pravilnik iz 1981. – objašnjava dr Ratko Salatić.

Kada neimari dobiju seizmičku kartu područja, dodaje on, na kojoj je označeno koliko se jak zemljotres na tom terenu može očekivati, tada mogu da projektuju zdanje koje će moći da izdrži 7, 8 ili 9 stepeni Merkalijeve skale.

– Beograd je, na primer, u osmoj zoni. Zato sve mora da se gradi za osmi stepen potresa. Seizmički proračun gradnje odnosi se na horizontalnu silu jer pomeranje tla tako pomera konstrukciju. Sve je opisano i propisano u 200 članova pravilnika. Izvođači radova najčešće izbegavaju tzv. uzengije koje su veoma bitne za učvršćenje betonskih delova. Kao profesor Građevinskog fakulteta nisam zadovoljan svim projektima, nije dovoljno reći potrebno je toliko armature i završili smo priču – naglašava naš sagovornik.

Iako je stari pravilnik prevaziđen, dobro je što je cela Srbija precenjena u pogledu seizmičkog rizika.

– Ukoliko se propisi zaobilaze i štedi na materijalu, u slučaju eventualnih potresa očekivana je veća šteta nego što bi bila da su građevinski radovi sprovedeni u skladu s propisima. Trusovi koji se dešavaju svuda u svetu moraju da budu ozbiljna opomena: i za državu, i za inženjere i za investitore. Interes države nije jeftina, već stabilna i seizmička otporna gradnja. Zgrade moraju da potraju najmanje 50 godina. Ceo pravilnik je svojevrstan statički proračun i ako se on primenjuje sve građevine su otporne na seizmičko razaranje. Da li je u životu, baš, tako? U odgovoru na ovo putanje javljaju se velike razlike – naglašava profesor Salatić.

Primer za to je zemljotres u Mionici i valjevskom kraju od pre nekoliko godina.

– Pogledate li podatke, videćete da to, uopšte, nije bila jačina koja bi napravila onoliku štetu. Uništene su i nove zgrade, što znači da propisi nisu poštovan. Takve propuste i država i mi smo plaćali sledećih sedam godina obnove – nastavlja Salatić, podsećajući na lošu zanatsku praksu. – U Banjaluci, recimo, i posle zemljotresa zidaju seizmički nebezbedne zgrade. U Srbiji je prilično dobro, ali se ne poštuje sve iz Pravilnika: najviše se „štedi” na horizontalnoj betonskoj armaturi, uzengijama, a ona je odlučujuća za seizmičku otpornost.

Najveća nevolja u Srbiji je nadogradnja. Zato je pravo pitanje šta bi se s takvim zgradama dogodilo kod manjih i direktnih zemljotresa.

– U tim slučajevima i sam propis je veoma loš jer nadogradnju spominje samo u jednom članu, a onda je to prepušteno individualnim tumačenjima i naravno u većini slučajeva prihvataju se lakši proračuni da bi investitor jeftinije prošao. I nadogradnja u Beogradu nije obrađena seizmički kako treba. Zasad samo imamo sreću što nismo imali velike zemljotresa, niti ih očekujemo. Dovoljni bi bili i manji potresi kako bi se pokazali nedostaci kod takvih zgrada – dodaje Salatić.

Ali nadogradnja je sasvim drugi proračun, ističe on, posebno što se radi na zgradama koje nisu ni bile seizmički otporne, većina su stare, izgrađene pre 1963. godine, bez vertikalne serklaže već samo horizontalnu.

– Takva nadogradnja je potpuno nebezbedna. Prve nadogradnje su počele, plašljivo, samo krov, zatim mansardni krov, na koji su išle i po dve tri etaže i to sada više nije nadogradnja, već imate veću nadograđenu zgradu od osnovne. Pored toga, posle Drugog svetskog rata, recimo u Beogradu, bilo je dosta zgrada na kojima je rađena nadogradnja i sada se to tretira kao postojeće stanje, pa se sad i na to još nadograđuje. Tu nema govora o statičkoj sigurnosti ni kod manjih potresa, a kamoli kod nekog ozbiljnijeg zemljotresa. Međutim, sve može da se ojača, ali to više košta, a neko ko napravi dva stana iznad ne isplati mu se da celu zgradu ojačava. Uostalom, on je i počeo nadogradnju zato što je jeftinija. Srećom, kod nas se još nije dogodio takav zemljotres i zato se i nastavlja takva loša praksa. Haiti treba da nas opomene da nismo bogom dani da nam se ništa ne desi. Kao što moramo da se plašimo poplava i pripremamo za njih tako moramo da se ponašamo i kada je reč o zemljotresima – upozorava dr Salatić.

Gordana Bašović